Piše: Ivana Vitorović, Sertifikovana instruktorka masaže za bebe po IAIM programu i savetnica za dojenje pod mentorstvom
BIOGRAFIJA: Ivana Vitorović je mama dvoje dece, sertifikovana instruktorka za masažu beba po IAIM (International Association of Infant Massage) programu i savetnica za dojenje pod mentorstvom. Po zanimanju je softverski inženjer, ali ju je upravo majčinstvo odvelo u sasvim drugom pravcu. Kroz svoj Instagram profil mamina.moc, kao i kroz rad sa mamama, pruža podršku roditeljima u prvim mesecima sa bebom. Veruje da svakoj mami, pored informacija, podjednako trebaju razumevanje, podrška i ohrabrenje da veruje sebi.
U savremenom roditeljstvu, gdje su informacije svuda oko nas, a podrška često nedovoljna, priče stručnjaka koji iz ličnog iskustva razumiju izazove majčinstva imaju posebnu vrijednost. Upravo jedna takva priča je i priča Ivana Vitorović – mame dvoje djece, nekada softverske inženjerke, a danas sertifikovane instruktorke za masažu beba i savjetnice za dojenje pod mentorstvom.Vođena vlastitim iskustvom postpartuma i potrebom da drugim mamama pruži ono što je njoj u prvim danima nedostajalo – razumijevanje, sigurnost i podršku – Ivana danas kroz svoj rad i edukacije pomaže roditeljima da se lakše snađu u najosjetljivijem periodu nakon rođenja bebe. U ovom intervjuu govorimo o realnim izazovima majčinstva, emocionalnoj podršci, dojenju i važnosti nježnosti prema sebi u prvim mjesecima roditeljskog putovanja.
Roditelj: Za početak, predstavite nam se i recite kako je Vaše iskustvo majčinstva utjecalo na odluku da se posvetite podršci mamama?
Ivana: Ja sam Ivana Vitorović. Pre svega sam mama jednog dečaka i jedne devojčice. Radim kao sertifikovana instruktorka za masažu beba, a ujedno sam i savetnica za dojenje pod mentorstvom. Po zanimanju sam softverski inženjer, ali me je upravo iskustvo majčinstva odvelo u potpuno drugom pravcu.
Kada sam prvi put postala mama, mnogo toga me je zateklo nespremnu. Danas mislim da se na ovim prostorima mnogo više pripremamo za porođaj nego za period nakon njega. Iznenadilo me je koliko je mojoj bebi bilo potrebno fizičkog kontakta. Mnogo je plakao, imao jake grčeve, a ja sam često slušala da ga „navikavam na ruke“. Iako mi je danas drago što sam instinktivno odgovarala na njegove potrebe, tada sam zbog takvih komentara često mislila da nešto radim pogrešno. Volela bih da sam tada, umesto sumnje u sebe, imala više podrške i razumevanja.
Sa drugim detetom moje iskustvo bilo je potpuno drugačije. Ne samo zato što je beba bila drugačija, već i zato što sam ja bila mnogo opuštenija i sigurnija u sebe. Tada sam shvatila koliko iskustvo majčinstva može biti različito i koliko zavisi od bebe, podrške koju mama ima i okolnosti u kojima se porodica nalazi.
Upravo zbog svega što sam prošla poželela sam da budem podrška drugim mamama. Da im pružim ono što je meni nekada nedostajalo, razumevanje, ohrabrenje i siguran prostor u kome mogu da postave pitanje, podele dilemu ili jednostavno čuju da ono kroz šta prolaze nije neobično.
Zato danas radim kao instruktorka masaže za bebe i savetnica za dojenje. Masaža za bebe mi je posebno dragocena jer mama kroz dodir pruža svojoj bebi ono što joj je najpotrebnije, a ja kroz naše susrete mogu da pružim podršku njoj. Časovi nisu samo učenje pokreta masaže, već i prostor za razgovor, povezivanje i jačanje maminog samopouzdanja. Verujem da podrška ne mora da reši svaki problem, ali može da promeni način na koji mama prolazi kroz njega. To je ono što želim da pružim svakoj mami koja mi ukaže poverenje.
Roditelj: Prvi mjeseci nakon poroda donose mnogo promjena. S kojim se izazovima majke najčešće suočavaju u tom periodu?
Ivana: Kada žena postane mama, prolazi kroz ogromnu transformaciju. Menja se njeno telo, emocije, svakodnevica, ali i način na koji doživljava sebe. Preko noći postaje osoba koja brine o jednom malom i potpuno zavisnom biću, dvadeset četiri sata dnevno. Noćna buđenja, umor, oporavak tela i prilagođavanje novoj ulozi samo su deo svega što donose prvi meseci nakon porođaja.
U želji da svojoj bebi pruže ono najbolje, često počnu da preispituju sebe i pitaju se da li rade dovoljno dobro. Tome dodatno doprinosi i ogromna količina informacija kojima su danas izložene. Na društvenim mrežama, forumima, u razgovorima sa okolinom, pa nekada čak i od različitih stručnjaka, često dobijaju potpuno oprečne savete. Umesto da se osećaju sigurnije, mnoge se osećaju još zbunjenije i izgube poverenje u sebe.
Nije samo umor ono što prve mesece majčinstva čini teškim. Mnoge mame se tada, uprkos tome što nisu same, osećaju veoma usamljeno. Nekada nemaju podršku porodice, nekada partner zbog posla nije prisutan koliko bi želele, a nekada jednostavno nemaju osobu koja će ih saslušati bez osuđivanja. Mislim da je upravo zbog toga podrška u postpartumu jednako važna kao i praktična pomoć.
U svom radu najčešće se susrećem sa mamama koje prolaze kroz izazove vezane za grčeve kod beba i dojenje. Većina mama želi da doji, ali dojenje ne dolazi uvek lako. Kada se pojave poteškoće, vrlo brzo mogu da izgube poverenje u sebe i svoje telo, iako je najčešće problem rešiv uz pravu podršku.
Zato mislim da je važno da se za postpartum pripremamo jednako ozbiljno kao i za porođaj. Ne samo kroz informacije, već i kroz razgovor o emocijama, očekivanjima i izazovima koji su sasvim normalan deo tog perioda.
Roditelj: Koliko je važna emocionalna podrška novopečenim mamama i na koje načine im možemo pomoći?
Ivana: Emocionalnu podršku smatram izuzetno važnom jer su prvi dani majčinstva jedan od najranjivijih perioda u životu žene. Tada su osećanja često pomešana, od ljubavi i radosti do preispitivanja, nesigurnosti i krivice.
Posebno mi se čini da je to danas još izraženije zbog društvenih mreža, gde često vidimo slike savršenih porodica i savršeno mirnih mama, bez pozadine onoga što se zaista dešava. I sama sam u jednom periodu težila perfekcionizmu, želela sam da sve radim ispravno i da ne napravim nijednu grešku, ali to u majčinstvu nije moguće. Greške su deo procesa, svakodnevne i neizbežne. Neke primetimo i ispravimo, a neke tek vremenom razumemo i to je u redu.
Zato je za mamu najvažnije da ima osobu koja je istinski razume, koja ne umanjuje njeno iskustvo, ni tokom porođaja ni u postpartumu. Nekada to može biti partner, ali nekada je lakše kada mama ima i nekoga ko prolazi kroz sličnu fazu i može da razume iz ličnog iskustva, jer taj osećaj “sapatništva” u postpartumu mnogo znači.
Emocionalna podrška ne mora da bude nešto veliko. Ponekad je to samo prisustvo bez davanja saveta, slušanje bez ispravljanja i rečenica: “Razumem te, to kroz šta prolaziš je normalno.” Ponekad je i praktična pomoć, da neko pripremi obrok, preuzme bebu na kratko ili omogući mami da odmori.
Mislim da je ključno da se mame ne osećaju kao da moraju sve same i da imaju prostor gde mogu da budu viđene i prihvaćene, baš takve kakve jesu, bez potrebe da budu savršene.
Roditelj: Kada je riječ o dojenju, koje su najčešće nedoumice i strahovi s kojima Vam se majke obraćaju?
Ivana: Iako mame često dolaze sa vrlo konkretnim pitanjima, poput toga da li imaju dovoljno mleka, zašto beba plače na dojci, odbija dojku ili da li dovoljno napreduje, rekla bih da se iza svih tih pitanja najčešće krije jedan mnogo dublji strah. Strah da nešto rade pogrešno i da nisu dovoljno dobre mame.
Dojenje se često predstavlja kao nešto potpuno prirodno, pa mnoge žene očekuju da će sve ići spontano. Kada se pojave izazovi, vrlo brzo počnu da sumnjaju u sebe i svoje telo. A istina je da dojenje jeste prirodno, ali se ono i uči. I mami i bebi je potrebno vreme da se upoznaju i pronađu svoj ritam.
Ono što se trudim da mamama prenesem jeste da problem sa dojenjem ne znači da su one podbacile. Većina izazova može da se reši kada mama dobije pravu podršku i kada neko sagleda celu situaciju, umesto da joj ponudi brz savet ili rešenje koje odgovara svima.
Mislim da je važno da mame znaju da ne moraju da prolaze kroz te izazove same. Nekada je dovoljno da neko sasluša njihovu priču, odgovori na pitanja koja ih muče i vrati im poverenje u sopstvene instinkte. Kada se mama oseća sigurno i podržano, mnogo lakše pronalazi svoj put, pa tako i u dojenju.
Roditelj: Kako prepoznati kada je mami potrebna dodatna stručna podrška ili savjet?
Ivana: Volela bih da mame znaju da ne moraju da čekaju da problem postane veliki da bi potražile pomoć. Nekada imamo osećaj da prvo moramo same da pokušamo sve, da izdržimo ili da sačekamo da prođe. Ali često upravo tada izgubimo mnogo energije, vremena i samopouzdanja.
Po mom mišljenju, dodatnu podršku treba potražiti onog trenutka kada mama oseća da joj je teško, da je nešto brine ili da jednostavno nije sigurna da li je ono što proživljava uobičajeno. To može biti pitanje vezano za dojenje, ponašanje bebe ili jednostavno osećaj da više ne zna kome da veruje zbog mnoštva različitih saveta koje dobija.
Mnogo je lakše rešiti nedoumicu na početku nego čekati da ona preraste u veliki problem ili da mama izgubi poverenje u sebe. Naravno, važno je i da znamo da nekada ne može jedna osoba biti odgovor na sva pitanja. Nekada će pomoći savetnica za dojenje, nekada patronažna sestra, pedijatar, psiholog ili druga stručna osoba. Najvažnije je da mama zna da nije sama i da postoje ljudi kojima može da se obrati.
Roditelj: Koliko su očekivanja o majčinstvu često drugačija od stvarnosti i kako se nositi s tim?
Ivana: Mislim da danas često imamo nerealna očekivanja od majčinstva i da upravo ona mogu učiniti da ga doživimo težim nego što ono zaista jeste. Očekujemo da ćemo odmah znati šta našoj bebi treba, da ćemo uživati u svakom trenutku i da ćemo se prirodno snaći u novoj ulozi. Kada se to ne dogodi, lako možemo da pomislimo da nešto radimo pogrešno ili da nismo dovoljno dobre mame.
Čini mi se da danas nemamo mnogo prilika da vidimo kako majčinstvo zaista izgleda. Nekada su porodice živele u zajednicama, pa su devojčice odrastale posmatrajući trudnoću, brigu o bebi, dojenje i svakodnevni život sa malom decom. To iskustvo nije mogla da zameni nijedna knjiga. Danas imamo mnogo više informacija nego ranije, ali informacije nisu isto što i iskustvo. Jedno je pročitati kako nešto izgleda, a sasvim drugo živeti to iz dana u dan.
Pored toga, društvene mreže često prikazuju samo najlepše trenutke. Retko vidimo neprospavane noći, suze, sumnje i umor. Kada svoje najteže dane uporedimo sa tuđim najlepšim trenucima, nije teško poverovati da samo nama nije lako.
I sama sam imala pomalo romantičnu sliku majčinstva, a stvarnost je bila da sam sa prvim detetom često imala osećaj kao da u rukama držim atomsku bombu i da će, ako nešto pogrešim, svakog časa eksplodirati. Sve sam želela da uradim kako treba i često sam se pitala da li sam dovoljno dobra mama.
Tek kasnije sam shvatila da mojoj bebi nije bila potrebna savršena mama. Mnogo više od moje „savršenosti“ značilo joj je to što sam bila tu za nju. Bila joj je potrebna prisutna mama, mama koja odgovara na njene potrebe i koja je tu baš takva kakva jeste, sa svim svojim vrlinama i manama, dobrim i lošim danima.
Volela bih da više pričamo o tome da majčinstvo može istovremeno da bude i prelepo i veoma teško. Te dve stvari se ne isključuju. Možete beskrajno voleti svoje dete, a istovremeno biti umorni, preplavljeni ili tužni. To vas ne čini lošom mamom, već čovekom.
Mislim da bismo mnogo pomogli budućim mamama kada bismo iskrenije govorili o svim stranama majčinstva. Ne da bismo ih uplašili, već da bismo ih pripremili. Kada znamo da su izazovi normalan deo tog perioda, mnogo je lakše da prema sebi budemo nežnije i da ne očekujemo savršenstvo.
Roditelj: Kakvu ulogu partner i porodica imaju u oporavku majke i brizi o bebi tokom prvih mjeseci?
Ivana: Iako je mama u prvim danima i mesecima najviše usmerena na brigu o bebi, rekla bih da je jednako važno da neko brine i o njoj. Često kažemo da je za odgajanje deteta potrebno celo selo, a ja zaista verujem da je podrška koju mama ima u tom periodu od ogromnog značaja.
To posebno vidim kada govorimo o dojenju. Često volim da kažem da je dojenje timski rad. Iako bebu doji mama, mnogo toga zavisi od podrške koju ima oko sebe. Dok se mama i beba upoznaju, uče i prilagođavaju jedno drugom, mnogo znači da postoji neko ko će doneti čašu vode, pripremiti obrok, preuzeti kućne obaveze ili jednostavno doneti bebu mami kada je vreme za podoj. Takve stvari možda deluju male, ali mami u tom trenutku znače mnogo.
Pored praktične pomoći, jednako je važna i emocionalna podrška. Da mama ima nekoga ko će je saslušati, razumeti i neće umanjivati njena osećanja rečenicama poput: „Ma proći će“ ili „Sve mame su to prošle.“ Nekada je dovoljno da oseti da je neko vidi i da razume kroz šta prolazi.
Kada pomislim na svoj postpartum, odmah pomislim na svoju babu. Moja deca su imala alergije, pa sam bila na posebnom režimu ishrane dok sam dojila. Baba je često dolazila kod nas, kuvala mi, razgovarala sa mnom i preuzimala bebu kada mi je bio potreban predah. Danas, kada razmišljam o tom periodu, shvatam da mi nije pomagala samo time što je nešto radila umesto mene. Ona je umela da vidi šta mi je potrebno i bila je tu za mene. Na tome sam joj neizmerno zahvalna.
Mislim da upravo to i jeste suština podrške u postpartumu. Ne moramo uvek da imamo savršen savet ili rešenje. Nekada je dovoljno da mama zna da nije sama i da postoji neko ko će pitati: „Kako si ti? Šta ti danas treba?“ Verujem da su upravo takvi mali gestovi ono što mami često ostane u sećanju mnogo duže od bilo kog saveta.
Roditelj: Šta biste savjetovali mamama koje osjećaju umor, nesigurnost ili preopterećenost novim obavezama?
Ivana: Pre svega bih volela da svaka mama zna da umor, nesigurnost i osećaj preplavljenosti nisu znak da nešto radi pogrešno. To su osećanja kroz koja prolazi veliki broj žena kada postanu mame. Od žene se odjednom očekuje mnogo. Da brine o bebi, da se oporavi od porođaja, da se snađe u novoj ulozi, a usput često pokušava da bude i „savršena“. Nije čudno što se u svemu tome nekada oseća izgubljeno.
Volela bih da mame budu nežnije prema sebi. Da ne očekuju da sve znaju odmah i da ne porede svoje majčinstvo sa onim što vide kod drugih. Svaka beba je drugačija, svaka porodica je drugačija i svaka mama ima svoj put.
Takođe bih volela da znaju da ne moraju sve same. Ako osećaju da im je teško, neka razgovaraju sa partnerom, prijateljicom, drugom mamom ili bilo kojom osobom kojoj veruju. Nekada se teret ne smanji zato što se problem rešio, već zato što više nismo sami sa njim.
Ponekad je dovoljno da budemo malo nežnije prema sebi i da prestanemo da očekujemo od sebe nemoguće.
Roditelj: Koliko je važno da mama pronađe vrijeme za sebe i kako to ostvariti u prvim mjesecima s bebom?
Ivana: Mislim da je važno da mama pronađe vreme za sebe, ali isto tako mislim da treba da budemo pažljivi kako o tome govorimo. Ne bih volela da od toga napravimo još jednu stvar koju mama „mora“, jer će se onda ona koja jedva stiže da jede ili da se istušira osećati kao da ni to ne radi dovoljno dobro.
U prvim mesecima sa bebom rekla bih da je najvažnije da mama nema prevelika očekivanja od sebe. To je period velikih promena, upoznavanja i prilagođavanja novoj ulozi. Potpuno je u redu da se smenjuju različita osećanja. Nekada će biti srećna, nekada umorna, tužna, preplavljena ili ljuta. Sve to može biti deo postpartuma i ne znači da je loša mama.
Ako postoji prilika za vreme samo za sebe, volela bih da mama iskoristi ono što joj u tom trenutku prija. To ne mora biti odlazak na masažu ili nekoliko sati slobodnog vremena. Nekada je dovoljno deset ili petnaest minuta uz šolju kafe, toplu kupku, kratku šetnju ili neku drugu malu stvar koja će joj pomoći da predahne.
Ali isto tako, postoje dani kada je beba veoma zahtevna, kada ima grčeve, često plače ili jednostavno traži mnogo blizine. Tih dana možda neće biti vremena ni za šta od toga. I volela bih da mame znaju da je i to u redu. Ne moraju svaki dan da pronađu vreme za sebe da bi bile dobre mame.
Ponekad je u tom periodu najveći oblik brige o sebi upravo to da prestanemo da očekujemo od sebe nemoguće. Vreme za sebe će postepeno dolaziti kako beba raste. Ono što je sada najvažnije jeste da mama bude nežna prema sebi i da ne zaboravi da su i njene potrebe važne, čak i ako u ovom trenutku mogu da budu zadovoljene samo u malim, svakodnevnim trenucima.
Roditelj: Koje su najčešće greške koje okolina pravi kada pokušava pomoći novopečenoj mami?
Ivana: Verujem da većina ljudi zaista želi da pomogne novopečenoj mami i da većina saveta dolazi iz dobre namere. Ipak, nekada ono što želimo da bude podrška može imati potpuno suprotan efekat.
Mislim da je jedna od najčešćih grešaka to što prebrzo nudimo savete, umesto da prvo saslušamo mamu. Nekada joj nije potrebno rešenje, već neko ko će čuti kako se oseća i razumeti.
Takođe, često umanjujemo njeno iskustvo rečenicama poput: „Sve mame su to prošle“, „Proći će“ ili „Nemoj da brineš.“ Iako su izgovorene sa najboljom namerom, mama se zbog njih može osećati kao da njena osećanja nisu važna ili da nema pravo da joj bude teško.
Mislim da mame ne treba da opterećujemo ni svojim očekivanjima. Kod nas postoji lep običaj odlaska u babine, ali nekada zaboravimo kome zapravo idemo. Mama se još uvek oporavlja od porođaja, upoznaje svoju bebu i prilagođava se potpuno novoj ulozi, a od nje se ponekad očekuje da dočekuje goste, kuva ručak i bude dobra domaćica.
Volela bih da babine budu prilika da mi brinemo o mami. Da joj donesemo ručak, ponudimo da skuvamo kafu, operemo sudove ili jednostavno provedemo vreme sa njom bez očekivanja da nas ugosti. Nekada upravo takvi mali gestovi mogu biti najveći oblik podrške.
Roditelj: Šta biste voljeli da svaka mama zna prije nego što započne svoje roditeljsko putovanje?
Ivana: Mislim da je važno da svaka mama zna da nikada neće biti potpuno spremna za majčinstvo. Koliko god da čitamo, slušamo predavanja ili razgovaramo sa drugim mamama, uvek će se pojaviti nešto što nismo očekivale. I to je sasvim u redu. Verovatno zato ni ne postoji uputstvo za roditeljstvo. Svaka beba je drugačija, svaka mama je drugačija i svaka porodica piše neku svoju priču.
Volela bih da mame ne porede sebe sa drugim mamama. Nemamo sve iste bebe, iste okolnosti, istu podršku ni ista iskustva. Ono što funkcioniše u jednoj porodici ne mora biti najbolje rešenje za drugu. Mislim da je mnogo važnije da upoznamo svoje dete i da zajedno sa njim pronađemo ono što odgovara baš našoj porodici.
Takođe bih volela da znaju da ne moraju sve da znaju i da je u redu da nekada budu nesigurne. Roditeljstvo nije ispit na kome moramo imati sve tačne odgovore. To je odnos koji se gradi iz dana u dan, a zajedno sa detetom rastu i roditelji.
I možda ono što bih najviše volela da svaka mama ponese iz ovog razgovora jeste da veruje sebi. Da sluša svoje dete, ali i sebe. I da zna da traženje pomoći nije znak slabosti. Ne očekujte da ljudi oko vas uvek znaju šta vam je potrebno. Recite im. Podrška često počinje upravo iskrenim razgovorom i jednom jednostavnom rečenicom: „Treba mi pomoć.“
Roditelj: Koja je Vaša najvažnija poruka mamama koje upravo prolaze kroz prve mjesece života sa svojom bebom?
Ivana: Ako bih mogla da poručim jednu stvar svakoj mami koja je tek zakoračila u majčinstvo, rekla bih joj da bude nežna prema sebi i da više veruje sebi.
Volela bih da svaka mama zna da ne mora da bude savršena da bi bila dobra mama. Dovoljno je da je prisutna, da odgovara na potrebe svoje bebe i da je voli. Sve ostalo se uči usput.
U prvim mesecima lako je osetiti nesigurnost, umor i preplavljenost i važno je znati da to ne govori ništa loše o nama, već samo da prolazimo kroz jedno ogromno životno prilagođavanje.
Takođe bih volela da mame sebi dozvole bliskost. Da se ne žure da bebu “osamostale”, već da veruju njenom tempu. Kada beba zna da je voljena i sigurna, ona prirodno, bez forsiranja, počinje da istražuje svet i da se odvaja onda kada je za to spremna.
Zato bih rekla: budite nežne prema sebi, mazite se sa svojim bebama koliko god vam prija i ne propuštajte te male, obične trenutke, jer upravo oni postaju najdragocenije uspomene. Vaš najvažniji zadatak u prvoj godini nije da budete savršeni roditelji, već da vaša beba uz vas oseća sigurnost. A sigurnost se ne gradi time što ćemo uvek imati pravi odgovor, već time što ćemo biti tu kada smo joj potrebni. Ne morate svaki put znati zašto vaša beba plače. Mnogo je važnije da zna da, kada plače, nije sama.
