O čaroliji knjiga i važnosti zajedničkog čitanja.
Intervju: Slađana Stanković, master vaspitač djece predškolskog uzrasta
Slađana Stanković je master vaspitač djece predškolskog uzrasta, zaposlena u izdavačkoj kući. Na društvenim mrežama aktivno promoviše razvojni značaj ranog čitanja kroz profil posvećen djeci, roditeljima i vaspitačima. Svakodnevno dijeli ideje, savjete i inspiraciju o tome kako čitanje može postati način povezivanja s djecom, ali i sredstvo za učenje i saznavanje.
Pored toga, Slađana održava jedinstvene čitalačke radionice koje je samostalno osmislila, a koje na poseban i interaktivan način spajaju čitanje i igru. Do sada ih je posjetilo više od 5000 mališana, a svaku radionicu doživljava kao novo, neponovljivo iskustvo zajedničkog uranjanja u svijet knjiga.
Vremenom je shvatila da njen poziv nije samo rad s djecom, već i podrška odraslima koji žele da djeci, uz različite metode i tehnike, približe svijet knjiga — što je, kako sama ističe, ono što je najviše ispunjava. Sa ovom inspirativnom ženom, posvećenoj svom zanimanju razgovarali smo o čitanju i prednostima čitanja, kako odabrati najbolju knjigu za uzrast vašeg mališana. U nastavku pročitajte više.
Kako je nastala vaša ljubav prema dječjoj književnosti i radu sa djecom?
Podučavanje je oduvek bilo deo mog karaktera i u skladu sa mojom naravi. Upisivanje Učiteljskog fakulteta bilo je prirodan izbor. Ljubav prema knjigama, međutim, rodila se mnogo ranije – još dok sam kao dete provodila sate uronjena u slikovnice i romane za decu. Na fakultetu sam, zahvaljujući izuzetnim profesorima, zapravo još dublje shvatila koliko snažan uticaj književnost ima na dete – ne samo na govor i mišljenje, već i na emocionalni razvoj, empatiju, kreativnost i sliku o svetu.
Šta, po vašem mišljenju, čini jednu dječju knjigu zaista kvalitetnom i vrijednom čitanja?
Dobra dečja knjiga je ona koja ima jednostavan, jasan tekst, poruku koja se ne nameće već se naslućuje kroz iskustva i situacije likova, i ilustracije koje ne prate mehanički priču, već je dopunjuju i obogaćuju. Kvalitetna knjiga ostavlja prostor detetu da misli, oseća, povezuje i mašta a njeno čitanje se ne završava zatvaranjem korica već se nastavlja u mašti deteta I kroz njegove svakodnevne situacije.
Koje knjige biste preporučili roditeljima za najmlađe uzraste – djecu predškolskog doba?
Za predškolski uzrast preporučujem slikovnice Džulije Donaldson i Nikole Kinir.
Volela bih, međutim, da roditelji češće posežu i za nemim slikovnicama, knjigama bez teksta koje pozivaju na zajedničko osmišljavanje priče. Sjajni primeri su Gradić Mamoko ili edicija o Malenom Čupavku.
Naravno, ne smemo zaboraviti klasike domaće književnosti – Ježevu kućicu, Ljutito meče ili Vašar u Strmoglavcu. To su dela koja ne zastarevaju, jer nose ono što je najvrednije: toplinu, mudrost i humor koji spajaju generacije.
Da li postoje naslovi koji posebno pomažu u razvoju empatije, mašte ili emocionalne inteligencije kod djece?
Svako književno delo koje dete oseti kao „svoje“ razvija i empatiju i maštu i podstiče emocionalnu inteligenciju deteta. Kada dete čita ono zapravo proživljava pročitano. Kroz knjige dete upoznaje strah, radost, ponos, ljubav, sumnju… sve ono što zapravo osećaju likovi iz samog dela.
U procesu čitanja dete uči da prepoznaje emocije, da razume tuđe postupke, da se stavlja u „tuđe cipele“.
Koliko je važno da roditelji čitaju zajedno sa djecom, i na koji način to iskustvo utiče na njihov odnos?
To je, prema mom mišljenju, najvažniji deo ranog čitanja.
Naravno da čitanje razvija govor, pažnju, maštu i kreativnost – ali njegov najveći značaj je upravo ta povezanost koju stvaraju dete i roditelj u procesu čitanja. U krilu mame ili tate dete oseća sigurnost, ljubav i zajedništvo a knjiga tada postaje prostor u kome se roditelj i dete sreću na istoj ravni, gde zajedno doživljavaju i tugu i smeh i iznenađenja, i gde svedoče različitim situacijama. Kada se to ponavlja iz dana u dan, onda čitanje prerasta u ritual koji gradi bliskost.
Šta biste savjetovali vaspitačima i nastavnicima koji žele da motivišu djecu da više čitaju?
Pre svega – da i sami uživaju u knjigama. Deca zaista osećaju entuzijazam odraslih. Ako vaspitač čita sa radošću, menja glasove, postavlja pitanja, zamišlja i improvizuje – deca će želeti da učestvuju. Preporučujem i da se koriste različiti formati: slikovnice, stripovi, ilustrovani romani, knjige sa prozorčićima, neme knjige, pa i enciklopedije za najmlađe. Svaka od njih može da otvori neku novu temu.
Važno je i da čitanje ne bude predstavljeno kao obaveza, već igra – kroz dramatizaciju, crtanje, diskusiju, istraživanje…
Da li primjećujete razliku u interesovanju djece za knjige danas u odnosu na ranije godine, s obzirom na prisustvo tehnologije?
Tehnologija jeste promenila način na koji deca provode vreme, ali nije umanjila njihovu radoznalost. Moj utisak, kroz rad u vrtiću, u izdavačkoj kući kao i kroz moje čitalačke radionice, jeste da deca jako rado čitaju! Ono što se promenilo jeste uloga roditelja: danas oni sve češće svesno prave prostor za čitanje, biraju kvalitetne slikovnice i traže savete kako da to iskustvo obogate. Mislim da se zapravo dešava jedan povratak knjizi, ali sada na svesniji, promišljeniji način – kao kontrateža brzom, digitalnom svetu.
I za kraj, koji su vaši lični favoriti – knjige koje smatrate da svako dijete treba da pročita bar jednom?
Najlepše bi bilo kada bi svako dete pročitalo knjigu koju je samo izabralo – onu koja ga će da ga nasmeje, uteši ili inspiriše. Ne mogu da odredim one za koje smatram da bi svako dete trebalo da ih pročita ali sasvim sigurno znam da bi svako dete trebalo da ima iskustvo čitanja uz mamu i tatu.
