Ključni aspekti ranog razvoja
Biografija:Marija Dinić je master defektolog–somatoped, reedukator psihomotorike, bazalni terapeut, positive parenting coach i psihodinamski coach u edukaciji. Ima bogato radno iskustvo u radu s bebama, djecom s razvojnim kašnjenjima i roditeljima kojima je potrebna jasna, stručna i nježna podrška.Radila je u zdravstvenom sistemu, privatnoj praksi, socijalnoj zaštiti i prosvjeti, razvijajući holistički pristup koji podjednako obuhvata dijete i majku. Kroz svoj brend Roditeljski kompas, Marija spaja znanje iz ranog razvoja, senzorno-motoričke stimulacije i regulacije s dubokim razumijevanjem psihologije majčinstva i procesa koji prate postporođajni period. Njena misija je da mama dobije jasnoću, sigurnost i podršku bez osude te da izgradi odnos u kojem dijete raste stabilno, radoznalo i sigurno.
Praćenje ranog razvoja djeteta jedan je od najvažnijih segmenata roditeljstva, ali i jedan od onih koji često izazivaju najviše pitanja, nedoumica i brige. U prvim mjesecima života dijete se mijenja iz dana u dan – motorika, senzorna zrelost, komunikacija, emocije i način povezivanja s okolinom razvijaju se zadivljujućom brzinom. Upravo zato je važno razumjeti kako pratiti te promjene na način koji podržava dijete, a istovremeno ohrabruje roditelja, umjesto da ga opterećuje očekivanjima i rokovima.
O svim ključnim aspektima ranog razvoja, kao i o tome kako roditelji mogu prepoznati potrebe svog djeteta, reagirati pravovremeno i pritom ostati mirni u svijetu prepunom savjeta, razgovarali smo s Marijom Dinić – master defektologinjom-somatopedinjom, reedukatoricom psihomotorike, bazalnom terapeutkinjom i edukatoricom pozitivnog roditeljstva. Kroz svoj brend Roditeljski kompas, Marija već godinama spaja stručna znanja i nježan pristup kako bi roditeljima pružila jasnoću, sigurnost i podršku koju svaka obitelj zaslužuje.
Roditelj: Možete li nam za početak objasniti šta zapravo podrazumijevamo pod „praćenjem razvoja djeteta“ i zašto je ono važno u najranijoj dobi?
Marija: Kada govorimo o praćenju razvoja deteta, mislimo na kontinuitet – na to da s pažnjom gledamo kako dete napreduje u motoričkom, kognitivnom, senzornom, govorno- jezičkom i socio-emocionalnom razvoju, ali i na to kako sve te oblasti međusobno utiču jedna na drugu, kako se nadovezuju, kako grade temelj koji dete nosi dalje. U najranijoj dobi, razvoj se odvija neverovatnom brzinom i upravo zato čak i sitne razlike u tonusu, pokretu, kontaktu očima ili interesovanju za okolinu mogu imati veći značaj nego što na prvi pogled izgleda. Praćenje razvoja ne znači tražiti „problem“. To je pre svega podrška – način da roditelj i stručnjak zajedno prate šta dete već ume, šta mu je još teško i gde mu se može pomoći da uz što manje frustracije napravi sledeći korak. Kada reagujemo na vreme mi ne „ispravljamo“ dete, nego mu osiguravamo uslove da uđe u svoj razvoj na način koji poštuje njegov tempo, njegov temperament i njegov jedinstveni ritam.
U tome nam mnogo pomažu razvojne mape, tzv. norme – ali je važno naglasiti da one nisu spisak zadataka koje dete mora odraditi do određenog datuma, nego putokaz koji nam pokazuje u kom pravcu razvoj obično ide. Uvek može da postoji odstupanje od približno dva-tri meseca i neka deca brže napreduju u jednom segmentu, dok se u drugom razvijaju sporije, što je potpuno u okviru zdravog razvoja. Ali, ukoliko primetimo veća odstupanja, dugotrajnu stagnaciju ili bilo šta što u nama stvara sumnju ili strah- uvek je dobro potražiti savet pedijatra ili stručnjaka od poverenja. Jer, koliko god da se uzdamo u norme i protokole, majka nosi najjači kompas: kada nešto nije u redu, ona to oseti, i taj osećaj nikada ne treba ignorisati.
Roditelj: Koji su najvažniji razvojni „milestones“ u prvoj godini života djeteta, i na šta roditelji trebaju posebno obratiti pažnju?
Marija: Prva godina je temelj, možda i najosetljiviji sloj dečijeg razvoja, jer sve što se u tom periodu postavi – od načina na koji dete organizuje pokret, pa do načina na koji se povezuje sa roditeljem – dete kasnije nosi kroz svaki naredni razvojni korak. Kada govorimo o ključnim pokazateljima razvoja, važno je da ih posmatramo kao okvir, kao smernicu, a ne kao kalendar koji određuje šta „mora“ da se dogodi do određenog dana. Ono što nas vodi je kvalitet funkcije, a ne samo prisustvo veštine.
0 – 3 meseca
- postupna regulacija sna i budnosti, prelazak iz refleksnih u sve organizovanije obrasce ponašanja
- uspostavljanje kontakta očima i okretanje glave ka glasu roditelja
- kratko, ali stabilnije podizanje glavice tokom boravka na stomaku, uz postepeno jačanje vrata i leđa
3 – 6 meseci
- sve izraženija simetrija pokreta ruku i nogu i kontrolisanije podizanje ekstremiteta
- hvatanje predmeta, prenošenje iz ruke u ruku i istraživanje igračaka ustima
- bolja stabilnost trupa, lakše održavanje položaja na leđima i stomaku
- bogatiji vokalni repertoar, uz glasovne eksperimente i oponašanje tonova
6 – 9 meseci
- okretanje na obe strane kao znak sve bolje organizacije pokreta i jačanja trupa
- sedenje, prvo uz oslonac, a zatim sve samostalnije i stabilnije
- izražena radoznalost, istraživanje prostora i funkcionalno korišćenje igračaka
- reakcija na ime, prepoznavanje rutinskih reči i početno razumevanje jednostavnih situacija u okolini
9 – 12 meseci
- puzanje ili drugi funkcionalni obrasci kretanja koji vode ka samostalnom istraživanju prostora
- povlačenje u uspravan položaj i pokušaji kružnog hodanja oko nameštaja
- prve komunikacijske gestove poput mahanja, pokazivanja i pružanja predmeta
- razumevanje jednostavnih naloga uz gest, kao i početak simboličke igre (hranjenje igračke, guranje autića, imitiranje)
Ono što posebno posmatramo nije samo šta dete radi, već kako to radi – da li je pokret kontrolisan, da li je trup stabilan, da li postoji interesovanje za okolinu, kontakt očima, sposobnost da zadrži pažnju, da se smiri, da pokaže inicijativu ili potraži podršku. Upravo taj kvalitet pokreta, kvalitet interakcije i kvalitet regulacije daje najjasniju sliku o detetovom razvoju.
Roditelj: Mnogo roditelja se zabrine ako njihovo dijete nešto „ne radi na vrijeme“. Kako razlikovati normalne varijacije u razvoju od znakova koji zahtijevaju dodatnu procjenu ili podršku?
Marija: Razvoj nije pravolinijski i deca zaista ne idu „po šablonu“. Svako dete ima svoj ritam, svoj temperament i svoj unutrašnji tempo učenja. Ipak, postoje situacije koje nas pozivaju da zastanemo i obratimo malo više pažnje, jer mogu da ukažu da detetu treba dodatna podrška.
To su, na primer:
- jasne asimetrije u pokretima, posebno ako traju duže
- teškoće u regulaciji (vrlo intenzivan plač, nemogućnost umirivanja u različitim oblicima)
- izostanak kontakta očima u situacijama kada ga očekujemo
- slabo interesovanje za ljude, predmete ili okolinu
- kašnjenje u važnim motoričkim fazama (npr. oslanjanje na ruke, stabilno sedenje)
- odsustvo gesta oko 10–11. meseca
- izrazito „mekan“ ili izrazito „ukočen“ tonus mišića
Ono što pravi razliku između normalne varijacije i stvarne teškoće jeste kvalitet funkcije i trajanje. Ako dete nešto ne radi „do datuma“, a sve ostalo napreduje skladno – to najčešće znači da mu jednostavno treba malo više vremena. Ali ako dete duže stagnira u više oblasti, ako se teško smiruje, teško povezuje sa odraslom osobom, teško organizuje pokret ili deluje kao da mu je sve zahtevno – to je trenutak za dodatni razgovor i procenu. Ne iz straha, već iz brige. Rana intervencija nije „etiketiranje“, nego najnežniji način da detetu olakšamo razvoj, da mu pružimo podršku onda kada ona pravi najveću razliku.
Roditelj: Koja je uloga stimulatornih aktivnosti i igre u razvoju djeteta? Možete li navesti jednostavne primjere aktivnosti koje roditelji mogu raditi kod kuće?
Marija: Igra je način na koji dete upoznaje svet i uz pomoć nje gradi razumevanje, sigurnost i poverenje u sopstvene sposobnosti. Ne postoje „posebne vežbe“ koje čine čudo – postoji prisutnost roditelja, ponavljanje i bezbedno okruženje u kome dete može da istražuje bez pritiska i požurivanja. Najbolje aktivnosti su jednostavne, svakodnevne i prate ono što dete već pokazuje da ga zanima.
Neke od aktivnosti koje roditelji mogu da rade kod kuće su:
- Tummy time u različitim pozicijama (na stomaku, na grudima roditelja, preko jastuka) kako bi se ojačao trup, vrat i ramena
- Igre rukama (dodirivanje lica, „skrivalice“, dodavanje predmeta) koje podstiču koordinaciju, imitaciju i bliskost
- Senzorne kutije sa mekim tkaninama, različitim teksturama i predmetima koji su bezbedni za dodir
- Ogledalo, jer dete obožava da posmatra svoje pokrete, izraze lica i promene koje samo pravi
- Praćenje zvuka – nežno zveckanje, tiho šuštanje ili pričanje s jedne pa sa druge strane
- Jednostavna simbolička igra (hranjenje plišane igračke, guranje autića, „kuvanje“ sa igračkama) koja je temelj za kognitivni razvoj
- Podsticanje puzanja kroz tunele, preko jastuka ili oko malih prepreka
- Gestovi i komunikacija- pokazivanje, mahanje, imenovanje predmeta, zajedničko „čekanje“ i „odgovaranje“ u komunikaciji
- Čitanje knjiga – kratke slikovnice, kontrastne slike i jednostavne ilustracije koje podstiču vizuelnu pažnju, kontakt i rano razumevanje jezika
- Slušanje muzike- lagane pesme, ritmički pokreti, ljuljuškanje ili jednostavne muzičke igračke koje pomažu regulaciju, razvoj ritma i slušne obrade
Najbolja stimulacija je uvek ona koja prati dete, koja se oslanja na njegov ritam, interesovanja i spremnost , a ne ona koja ga požuruje da bude „brže“ ili “naprednije“ nego što je sada. U igri se najlepše vidi kako dete uči, a upravo kroz igru roditelj može da bude najveći oslonac i najznačajniji „alat“ ranog razvoja.
Roditelj: Na koje načine roditelji mogu najbolje sarađivati sa stručnjacima (pedijatrima, defektolozima, logopedima, terapeutima) kako bi podržali dijete u razvoju?
Marija: Najbolja saradnja nastaje onda kada roditelj nije samo „posmatrač“ u razvoju svog deteta, već pravi partner- neko ko učestvuje, primećuje, pita i donosi odluke zajedno sa stručnjakom, a ne umesto ili „posle“ njega.
To u praksi znači:
- otvoreno reći šta vas brine, čak i kada mislite da je to „sitnica“ ili da će zvučati glupo
- pratiti preporuke, ali ih uvek prilagoditi temperamentu, ritmu i potrebama svog deteta
- postavljati pitanja sve dok vam ne bude jasno zašto nešto radite i čemu to služi
- birati stručnjaka koji vas vidi i sluša, a ne onoga koji samo daje protokol bez razumevanja šire slike
Stručnjak poznaje teoriju, razvojne mape i kliničko iskustvo. Roditelj poznaje svoje dete bolje nego bilo ko. Kada se ta dva pogleda spoje – znanje i intuicija, struka i roditeljstvo – tada nastaje najpotpunija i najdelotvornija podrška za dete.
Roditelj: Kako roditelji mogu ostati mirni i sigurni u svoje odluke, uprkos obilju informacija i savjeta koje danas možemo pronaći na internetu?
Marija: Roditeljstvo danas zaista deluje kao da morate da znate sve – od zakonitosti dečijeg razvoja, preko neurobiologije, do najnovijih razvojnih studija. A istina je da je većina onoga što je detetu zaista potrebno već u vama: u vašoj prisutnosti, u načinu na koji ga gledate, držite, tumačite i umirujete.
Da biste ostali mirni u obilju informacija, važno je:
- ograničiti broj izvora – tri pouzdana stručnjaka vrede mnogo više nego trista profila koji govore različitim tonom
- birati sadržaje koji smiruju, a ne sadržaje koji zastrašuju ili bude osećaj hitnosti i panike
- ako vas neka informacija uznemiri, velika je verovatnoća da nije namenjena vama, vašem detetu ili vašoj situaciji
- posmatrati svoje dete, a ne tuđe, jer se razvoj ne može meriti tuđim ritmom
- imati jednog stručnjaka kome verujete, nekoga ko zna vašu porodicu i koga možete da pitate kada niste sigurni
- podsetiti sebe da razvoj nije trka, i da su deca daleko otpornija i prilagodljivija nego što često mislimo.
Mir dolazi onda kada prestanemo da se poredimo i kada počnemo da gledamo svoje dete kao jedinstvenu priču, a ne kao zbirku očekivanja i rokova. Upravo tada se otvara prostor da čujemo sebe, da verujemo sebi i da rastemo zajedno sa detetom, a ne protiv sebe.
