Život sa trojkama: Iskustvo jedne mame

Život sa trojkama: Iskustvo jedne mame

Život sa trojkama: Iskustvo jedne mame

 

Kad su došli kući bili su toliko majušni i spavali su svi u istom krevecu, a sad više ni ne možemo da se sjetimo kako je to bilo. Njihov dolazak na svijet uljepšao je naše živote i učinio ih mnogo zabavnijim.

 

Radmila Pušonjić je dipl. pravnik iz Beograda i, od prije nepune dvije godine, mama trojki, Marije, Milice i Miloša.  Pored toga što joj je život sa ovim vragolanima jako zanimljiv i često prenaporan, mama Radmila piše i blog i ima stranicu na Instagramu, život sa trojkama. Kako sama kaže, tu možete, realno a često i kroz humor da vidite i pročitate o njihovim dogodovštinama.  Kad god ugrabi vremena, mama Radmila napiše po nešto, dok deca spavaju, dok je u redu u prodavnici ili banci, dok čeka na kasi. Snalazi se na razne načine ali uživa u tome da uveseljava ljude koji prate zanimljiv život sa trojkama.

 

Piše: Radmila Pušonjić, mama

 

Prije tačno tri godine, suprug i ja smo se upustili u proces vantjelesne oplodnje. U samom postupku nije bilo problema i već poslije prvog puta ja sam ostala trudna. Vratili smo dva embriona a prije nepune dvije godine rodili su se Marija, Milica i Miloš, jedan embrion se podelio. Trideset i četiri sedmice trudnoće proveli su zajedno u mom stomaku.

Bila je to visokorizična trudnoća samim tim što je bilo tri bebe a još malo rizičnijom činilo je i to da su Marija i Milica jednojajčane bliznakinje.  Zbog toga sam cijelu trudnoću bila pod stalnim nadozorom ljekara. U početku se očekivalo da sva tri ploda neće dočekati drugi trimestar, a ni riječ redukcija ploda nam nije bila strana.

Postotci koje su mi ljekari davali da se trudnoća uspešno održi nisu bili ni malo ohrabrujući. Na žalost, period trudnoće nije za mene bio baš najlepši i jako malo sam mogla da uživam u tome što sam trudna, jer nije prijatno slušati loše prognoze ljekara i savjete da imaš pravo na redukciju ploda. A naročito jer i sama redukcija sa sobom povlači veliki rizik pa ti izvoli smisli šta ćeš.

Srećom, u drugom trimestru, nalazim odličnog ljekara, velikog stručnjaka, koji nije baš tako lako htio da radi redukciju i pomno me pratio. Poslednja dva meseca trudnoće provela sam u bolnici uz strogo mirovanje i trudnoća se završila hitnim carskim rezom u sred jedne novembarske noći.  Marija se rodila sa 1800gr, Milica sa 1850 gr. a Miloš sa 2230gr. Odmah su bili smješteni u inkubatore a ja sam mogla da ih vidim tek sutradan popodne, ali samo kroz staklo. Devojke su vrlo brzo prešle na odeljenje poluintenzivne njege, dok se Miloš borio sa infekcijom na plućima koju je, srećom, brzo pobijedio i pridružio se sestrama.  Dok su još malo dobili na kilaži i došli kući svi zajedno, prošlo je tačno tri sedmice od njihovog rođenja.

Stigli smo kući…

 

Kad su došli kući bili su toliko majušni i spavali su svi u istom krevecu, a sad više ni ne možemo da se sjetimo kako je to bilo. Njihov dolazak na svijet uljepšao je naše živote i učinio ih mnogo zabavnijim. Nema potrebe govoriti koliko smo sretni što smo se ostvarili kao roditelji pa još puta tri jer se to podrazumeva. I da, naše ruke su pune, ali srca su nam još punija, to može i da se pretpostavi. Ljubav koju razmenjujemo sa našom dječicom ne može da se izmjeri niti opiše rečima.

U početku, uopšte nismo mogli da razlikujemo Mariju i Milicu, jako dugo smo jednoj od njih dvije nosili končić oko ruke pa nije bilo bojazni da jedna ostane gladna a druga nahranjena dva puta.  Naravno, jako malo smo spavali, jer je trio trebalo hraniti na svaka tri sata a svako hranjenje je znalo da potraje i po skoro dva sata. Često se dešavalo da između hranjenja ne stignemo ni da predahnemo jer su Marija i Milica imale grčeve dok je Miloš, srećom, spavao sam u sobi. Ne znam ko bi njega nosio. Naravno, naši najbliži su nam pritekli u pomoć. Pomagali su nam oko hranjenja i oko kućnih poslova ali noću smo bili sami.

Kad smo se već malo uigrali život nam je postao baš veseo. Dok uspavamo treće, prvo se probudilo (ovo srećom više nije tako, al bilo je baš dugo), dok obujemo treće, prvo i drugo su se izuli, dok okupamo treće prvo je već znojavo a drugo se ukakilo, jedno spava 20 minuta, drugo sat vremena a treće dva ipo sata, jedno se probudi pa ti aj utišaj ga da bi ostali spavali jer jedno neispavano dijete je ipak bolje nego tri neispavana, ne možeš nigde sama, dok si trećem obukao skafander prvo je blizu toplotnog udara, dok smo i treće naučili da se uspava samo prvo je već zaboravilo, dok trećem probaš cipele u radnji prvom je već poraslo stopalo. Naš život je postao jedna žurka bez kraja.

Pored toga što su u stomaku bili zajedno, Marija, Milica i Miloš i sad sve rade zajedno, to jeste u isto vreme. Zajedno ih hranimo i kupamo, zajedno idu na spavanje a nedavno su zajedno krenuli i u jaslice. Sad već počinju polako da se zajedno i igraju a verujem da će brzo doći vreme da zajedno i raznorazne smicalice smišljaju i roditeljima zabibere iovako zahtevan život.

Ima i jedna druga strana roditeljstva trojki. Ta strana je puna brige da li će svo troje dobiti sve od nas što im treba, obzirom da su istog uzrasta i imaju skoro iste potrebe u isto vreme. Kako ćemo kad svi budu hteli u mamino krilo, kad svi budu hteli da drže mamu za ruku a mama ima samo dve ruke, kad im bude trebalo rame za plakanje a mama ima samo dva a njih je troje?  Ali sve mame nadju način, zar ne?