Jovana Disić je spisateljica i autor jednog motivirajućeg romana koji izlazi uskoro i koji je nastao iz dnevnika koji je vođen u toku odrastanja njenog sina. To su prve četiri godine njegovog života i period koji je obilježen razvodom. Jovana već 6 godina putem svog bloga pomaže majkama da nastave dalje i kada je teško. Ona je veliki optimista i vedra osoba koja je uvijek spremna za borbu a nikad za sažaljenje. Sa Jovanom smo razgovarali i u nastavku.
Majka ste jednog dječaka. Možete li ga malo predstaviti?
Pavle je izvanredno dete, jako voli engleski, video igrice i svašta smo naučili u tom periodu kada je bio mali a ja nisam mogla da radim pa smo imali vremena za sve. Jako sam ponosna na to sto sam za tako malo vremena i sa toliko malo sredstava tada uspela da izgradim bar dobro dete u njemu. Nije najdivniji ali put odrastanja svašta nosi sa sobom a i zahteva jednog razvijenog i svesnog roditelja.
Na instagramu ste poznati kao mamamožesama. Zašto baš ovaj naziv?
Naziv je nastao u izboru od tri naziva, kojih se ne sećam ali se sećam leptirića kada sam izgovorila naglas ovaj naziv baš. Ne bi trebale same, nema potrebe možda ali je bitno saznanje da MOŽEMO. Bilo je momenata osude naziva baš zbog tog feminizma u samom, ali sam u inat rešila da taj slogan bude pečat svim mojim jedinstvenostima u svemu ovome pa i blogu.
Koliko Vam je bitan odgoj?
Da bi bila dobar roditelj, 2017 sam odlučila da otvorim blog i odem na sve žive radionice koje su bile besplatne tada za lični rast i razvoj. Nisam imala novca ali sam resila i otvarali su se nekako putevi sami. “Traži i daće ti se.” Odgoj je bitna stavka kada si samohrani roditelj i Pavle je imao prvih četri godine potpunu moju pažnju i fokus.
Kakvu energiju prenose djeca na roditelje? Kakvu je Pavle prenio na Vas?
“Deca su prečica do raja” je rečenica iz moje knjige, koja objašnjava sve. Deca su energija koja ne treba da ima usmerenje već da dozivi slobodu. Iz slobode se rađaju izbori i talenti zato to retko dobiju iz škole a veoma puno kod kuće ako su roditelji svesni toga. Pavle je bio jako tih dečak, i znala sam da će biti genije za neke čudne stvari i da ga neće razumeti svet za par godina.. tako je, ima svoj svet a i mene koja taj svet razumem. Mojoj majci je Patrijarh Pavle davno rekao da ću imati dečaka koji će tu njegovu svetost da nosi u sebi, zato je i dobio njegovo ime. Odmah sam znala da će sve biti kako je Bog rekao. A on nas je i sačuvao od svega.
Kako izgleda jedan Vaš zajednički dan?
Pa uglavnom Pavle mene budi, a prije nego to uradi otvori frižider, jede, presvuče se sam, gleda nešto što ga zanima. Zna sam da funkcioniše i to je odlično kod njega. Ne ide u vrtić, nažalost morala sam ga ispisati. Ako ne radim uglavnom smo napolju, prijepodne završim sve, puštam ga da učestvuje u svim poslovima a kasnije imamo celi dan za sebe. On je devica. Sam bira garderobu, pere ruke, umiva se…voli to pa i sređuje svoj ormar sam. A ako radim, onda poslije posla nadoknađujem sve razgovorom. Uglavnom volim te duge šetnje popodne sa njim gde šetamo i pričamo u beskraj o svemu i svačemu i veoma je mudar za takve stvari. Kada je bio mali stekli smo tu naviku šetnje i razgovora.
Za kraj imate li neku poruku za roditelje?
Za majke, jedina poruka koju mogu odavde sa ovim iskustvom da ostavim je da se sete da sta god da dodje,koje kakve oluje..da sve to prodje. Ostaju nam secanja na te dane i treba da se potrudimo da se setimo naseg truda dovde. Da ako su dobri deci svojoj, ne treba da ih zanima vise nicije misljenje. Da uvek decu pitaju za savet jer su deca iskreni prijatelji svom roditelju. Deca su pocetak sveta i univerzuma, jedini prijatelji i jedini ljudi. Ako to ostanu,imamo zasta da budemo ponosni na sebe.
