U početku sam pratila tabelu uvođenja hrane a kasnije sam im uvodila jedno po jedno šta je u sezoni i šta mi padne na pamet.
Radmila Pušonjić je dipl. pravnica iz Beograda i mama je trojki, Marije, Milice i Miloša. Pored toga što joj je život sa ovim vragolanima jako zanimljiv i često prenaporan, mama Radmila piše i blog i ima stranicu na Instagramu, život sa trojkama. Kako sama kaže, tu možete, realno a često i kroz humor da vidite i pročitate o njihovim dogodovštinama. Kad god ugrabi vremena, mama Radmila napiše po nešto, tako je za naš časopis podijelila iskustvo hranjenja trojki.
Piše: Radmila Pušonjić, mama
Prve tri nedjelje od rođenja su bili u porodilištu. Trio se hranio mojim i AD mlijekom, na tri sata. U porodilištu su nam rekli koliku količinu mlijeka treba da popiju ali to je tada izgledalo kao nemoguća misija. Marija čak nije htela ni da pije mleko iz flašice. Nju smo prvo veče hranili kašičicom. Ja hranim jedno, suprug drugo, ako je još neko tu, hrani treće, ako nije, to treće čeka da neko od nas dvoje završi. I to je trajalo. U početku je trajalo sigurno i više od sat vremena. Ne znam kad smo spavali, mislim da smo spavali po pola sata više puta dnevno. Navijali smo sat da se probudimo i hranimo djecu. U početku nisu plakali kad su gladni, samo su vrištali zbog grčeva. Osim silnih fotografija koje smo napravili i kojima se sad smiješimo, ništa idilično nema u tom periodu kad smo imali tri prijevremeno rođene bebe kući. Pola stvari se ni ne sećamo. Poslije izvijesnog vremena, počinjemo da ih hranimo u isto vrijeme, jedno drži jednu flašicu a drugo dvije. Pored toga što je trajalo, to je, za ovo što drži dvije flašice, bilo vrlo fizički neudobno ali ajde, ko sad da vodi računa o tome. Bili su siti, odlično su napredovali i to je bilo najvažnije.
Više puta nam se pokazalo da je najbolje (za sve) da ih hranimo u isto vrijeme. Jedne noći, odlučimo da ih hranimo kako se budu budili. Probudi se Marija, ja je nahranim. Ubrzo poslije toga, probudi se Milica, nahrani je suprug. U nekom trenutku, evo ga i Miloš, nahranim ga ja. Znači, umesto jednom, ja sam se budila tri puta. Zapravo, probudila sam se i četvrti put jer me je suprug trg’o iz sna kad se probudio i shvatio da nismo nahranili Miloša. Tj. on je to prespavao, nije ništa čuo.
Ja sam mislila da će, kad počnu da jedu nemliječnu hranu, sve biti lakše. Konačno ću moći sama da nahranim svu svoju djecu u isto vrijeme. I tako je i bilo, ja sam ih hranila sama ali tek tada kreće zabava sa hranjenjem. Jedna od preokupacija postaje, ne kako da djeca budu sita, nego kako da ne moram da ih kupam poslije svakog obroka. Čim prvom djetetu dam kašičicu hrane ovo drugo dvoje od nestrpljenja počinje da plače. Onda ovo prvo plače dok kašičica opet dođe do njega. Kad se malkice zasite, kreće zvijeranje okolo, neotvaranje usta, plakanje, pokušavanje da se izađe iz hranilice. I kreće ozbiljan haos kad počnu da skidaju portiklice. Nema koju portiklicu nismo probali, od običnih do onih što jedu ostatke dečje hrane. Trio nije pristajao ni na jednu duže od par puta. Tj. svaka bi izgubila svoju svrhu vrlo brzo. Opet se ispostavilo da je lakše da je još neko tu da nahrani bar jedno dijete. Srećom, nismo imali problema sa alergijama niti sa njihovom voljom da jedu, jeli su sve i htjeli su sve da probaju. I davala sam im bukvalno sve. U početku sam pratila tabelu uvođenja hrane a kasnije sam im uvodila jedno po jedno šta je u sezoni i šta mi padne na pamet. Nisam se libila ni da im dajem kupovne kašice, sve što je moglo da mi olakša život ja nisam odbijala. Onda sam, oko 7-8 mjeseca, počela polako da im dajem da se malo sami upoznaju sa hranom. Pa i tu smo imali fazu da Milica nije htela da pipne hranu bukvalno a Miloš je trpao sve živo. Davala sam im komadiće hrane da sami jedu ali i dalje sam ih pretežno hranila. Polako sam prestajala da blendam hranu. I od nekih godinu dana sve više i više ih puštala sami da jedu. Sad ih hranim samo kad ne želim da čistim poslije za njima.
Što se tiče hrane, trudimo se da trio jede zdravo i raznovrsno ali im dajemo i slatkiše i poneke grickalice. Naravno, ludi su za čokoladom, mada ni voće ne odbijaju. Nisu probirljivi, uglavnom jedu sve. Sada, sa dvije i po godine, imaju tri obroka i dvije užine i između ne jedu ništa. Nismo rigorozni niti previše strogi po tom pitanju ali smo od početka insistirali na tome da budu uobročeni.
