Svaki gubitak nosi sa sobom različite faze i emocije, a u ovoj situaciji osjećaj krivice često preovladava.
Tasja Joksimović je master psiholog u oblasti kliničke psihologije i sistemski porodični psihoterapeut pod supervizijom, pored toga je završavala dodatne kurseve iz drugih terapijskih modaliteta. Sa Tasjom smo razgovarali o njenom pozivu psihologa,
Kako ste se odlučili za poziv psihologa?
Poziv psihologa sam odabrala zaista dušom. Psihologija mi se posebno dopala kao predmet još u srednjoj školi, i nekako sam znala da želim da se bavim time, tačnije, psihoterapijom. Po prirodi sam dosta empatična, i sama sam na psihoterapiju krenula još u tinejdžerskom periodu. Nekako se sve slagalo u tom smeru. Stvarno mogu da kažem da sam poziv i “potrefila”! Volim svoj posao, uživam u tome što zahteva konstantno učenje i rad na sebi. Za mene je to baš poziv u pravom smislu te reči.
Koji su najčešći izazovi sa kojima se susrećete?
U praksi najčešće radim sa odraslim pojedincima, a razlozi za javljanje su zaista razni. I kad otvorimo jednu temu, uvek se posle pojavi i nešto drugo, naše funkcionisanje je vrlo kompleksno i rad na sebi nije linearan. Međutim, ono što se otvori gotovo uvek je tema našeg odrastanja, što je baza za to kako kasnije vidimo sebe, druge ljude, i svet oko sebe.
Da li je tabu posjećivati psihologa?
Čini mi se da je manje tabu nego ranije, ali nam i dalje treba promena u vidu podizanja svesti o tome. Još uvek se ljudi neretko jave tek kada stvarno više ne mogu da funkcionišu samostalno. Terapija zaista nije sramota, nije znak slabosti, i nije samo neka “poslednja stanica”. Na terapiju zapravo dolaze uglavnom najzdraviji ljudi, koji su otvoreni za lični rast i razvoj, i željni da nešto promene kod sebe kako bi živeli kvalitetnije. Hrabro je pojaviti se preko puta drugog ljudskog bića i otvoriti svoju dušu.
Naš portal čitaju trudnice, mame i oni koji žele postati roditelj. Naime, nedavno ste na svom blogu govorili o nevidljivom gubitku, a to je gubitak trudnoće. Koliko gubitak trudnoće djeluje na ženu? Koliko su žene u tom momentu opterećene osjećajem krivice?
Priču o gibitku trudnoće sam iznela javno u nameri da pružim podršku drugim ženama, i da podignemo svest o tome. Malo se priča o toj temi, a dešava se. Posebno se ne priča o tome da i muškarci prolaze kroz to, i da takva situacija može biti veliki teret za partnerski odnos. Stičem utisak da se često “gura pod tepih”, a i te kako se nešto veliko i važno desilo. Gubitak trudnoće je zaista gubitak, iako je nevidljiv. Svaki gubitak nosi sa sobom različite faze i emocije, a u ovoj situaciji osećaj krivice često preovladava. Dolaze pitanja da li sam nešto uradila pogrešno, neretko se menja pogled i na vlastito telo. Mogu u svoje ime da kažem da sam se suočila sa različitim emocijama i stanjima. Od neverice i šoka, preko tuge, do ljutnje i besa, i to je sasvim u redu. Nekad mi se pričalo o tome, a nekad mi je trebalo samo da me neko zagrli i da ćutimo zajedno. Želim svakoj ženi koja se suočava s takvim gubitkom da kažem da nije sama i nije kriva! Uradila je sve apsolutno najbolje što je mogla! I naše telo nije “pokvareno”, radilo je za nas sve vreme. Vraćanje poverenja u sebe i u svoje telo može biti dug proces, ali neizmerno važan, i meni je na tom putu pomogla terapija. Taj gubitak je potpuno nepredvidljiv, od divnih planova se odjednom nađemo u takvoj situaciji, što je izuzetno stresno i bolno. Normalno je i da nam se podižu mehanizmi odbrane, na primer da se pravimo da se ništa nije desilo. Svako ima pravo na svoj proces tugovanja, i da se oseća kako se oseća. A tuga ne mora i ne treba da nestane, samo mi porastemo vremenom oko te emocije. Bol je puna života i nosi potencijal za veliki lični rast. Treba dati sebi prostora i vremena, osetiti i izraziti sve što treba, i to bolno mesto nekako zaceli i pronađe mirno mesto u našem životu.
Isto tako, svjedoci smo da se brojni parovi bore sa neplodnošću i da mnogi pokušaju potpomognute oplodnje nemaju sretan završetak. Kako jedan psiholog može pomoći parovima u tim momentima?
Terapija može mnogo da pomogne, naravno, ako su parovi otvoreni ka tome. Može partnerima da pomogne da se razumeju bolje, da čuju šta im je zaista potrebno u tim okolnostima, te i da bolje ispunjavaju potrebe, i sebi i jedno drugom. Može da pomogne da se pronađe bar neki tračak svetla u toj situaciji, i da se osnaže drugi aspekti života koji nam pružaju osećaj sigurnosti. Nikako ne treba zaboraviti da smo i dalje osoba sa kvalitetima i interesovanjima. Tačnije, ne treba zaboraviti na sebe, imamo pravo na svoj život koji teče, nismo kao osoba u celini “na čekanju”, iako čekamo da postanemo roditelji. I te kako može da pomogne da se dodatno ojača i sam partnerski odnos, koji ima mnoge druge segmente osim roditeljskog. Pomaže i u tome da partneri shvate kako se osećaju, i da nekako obrade te emocije, što je neizmerno važno! Problemi sa začećem i situacije gubitka trudnoće mogu biti veliki teret za partnerski odnos, s obzirom da okida osetljive delove nas i da svako ima neki svoj proces i tempo. Sasvim je okej ako nam je potrebna pomoć na tom putu! Okolnosti kroz koje smo prošli, promenile su odnos između mene i mog supruga, nabolje, ali je to rezultat mnogo razgovora! Nismo potražili pomoć jer smo uspeli nekako sami to da iskomuniciramo i obradimo, ali apsolutno bismo da je bilo drugačije. Odlazak na terapiju nije znak da odnos ne valja, niti je odraz slabosti!
Za kraj da li imate neku poruku za čitatelje?
Imam poruku za čitatelje da, sa čime god da se suočavaju i u kojoj god životnoj fazi da se nalaze, ako im je teško, nisu krivi, nisu sami, sigurno daju sve od sebe, i sasvim je u redu ako im je potrebna pomoć. Svako je vredan brige o sebi, i niko ne može i ne treba sve sam. Saosećanje prema sebi je početak dobrih promena, a prvi korak je nekad upravo terapija. Teška životna faza nije isto što i težak život. Ako smo negde i pogrešili, nismo pogrešni mi kao ljudi. Iz bolnih mesta može vremenom “porasti cveće”, život može dobiti drugačije i još lepše boje. Za kraj bih jedan veliki, ljudski zagrljaj, uputila svima koji se suočavaju sa gubitkom.
