Važnost rane intervencije u prevenciji govornih poteškoća.
Intervju: Nataša Paunović, master defektolog logoped
Nataša Paunović po zanimanju je master defektolog logoped i reedukator psihomotorike po metodu profesora Svetomira Bojanina. Majka dvoje djece, dječaka Nikole koji je sada predškolac i djevojčice Nine koja ima godinu i po dana. Završila je studij, kao i pripravnički staž u Zavodu za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju „Prof. dr Cvetko Brajović“ u Beogradu te nastavila da stiče znanje u privatnoj praksi i redovnom radu u privatnom vrtiću na mjestu stručnog saradnika-logopeda.
Defektolozi logopedi su stručnjaci koji se bave prevencijom, dijagnostikom i terapijom različitih govornih poteškoća. Danas ćemo razgovarati sa jednom od njih o važnosti rane intervencije i pravilnom tretmanu kod djece sa takvim poteškoćama.
Za početak nam recite nešto više o sebi, opišite nam početak Vaše karijere.
Nakon završenih studija, kao i pripravničkog staža u Zavodu za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju „Prof. dr Cvetko Brajović“ u Beogradu, nastavljam da stičem znanje u privatnoj praksi i redovnom radu u privatnom vrtiću na mestu stručnog saradnika-logopeda. Pored redovnog posla, kontinuirano sam se uvek usavršavala, što i danas radim, završila autorsko istraživanje i odbranu master rada i nastavila da pratim kako dešavanja u naučnim krugovima, tako i u praktičnom smislu, ovladavala novim tehnikama i veštinama u radu. Do danas, već više od 15 godina, radim individualno sa decom, ali i grupno, saradnik sam u jednoj predivnoj predškolskoj ustanovi i u procesu sam osnivanja svog logopedskog kabineta, vodim blog za roditelje i kolege pod nazivom Stimulacija u praksi, gde kreiram sadržaje od značaja za razvoj dece i pomažem roditeljima da obezbede stimulativno okruženje za rast i razvoj svojih mališana.
Kako bi opisali svoju ulogu u radu sa djecom sa različitim poteškoćama u razvoju?
Uloga nas logopeda je dosta kompleksna kada je rad sa decom kod koje postoje različita odstupanja ili teškoće u razvoju u pitanju. Zašto to kažem? Sa jedne strane, neophodno je uraditi dobru razvojnu procenu i uputiti roditelje, po potrebi, i na ostale stručnjake ukoliko je potrebno uključivanje multidisciplinarnog tima. To nije uvek jednostavno ni nama, a ni roditeljima jer je sam proces i put traženja rešenja često dug i ni malo jednostavan, naravno u zavisnosti od toga šta je u pitanju i koliko se na vreme roditelj uopšte obratio za pomoć. Roditelji često u nama vide „slamku spasa“ misleći da će se govor sam po sebi, kada dođu kod nas, pojaviti ili popraviti i sve to u najkraćem roku, ali govor je u stvari, vrh ledenog brega, te je neophodno utvrditi i sve ostalo što se nalazi „ispod površine“, te nam je zato neophodna procena i drugih stručnjaka. Nije lako roditeljima da to prihvate, a na nama je da im objasnimo zašto je to važno kako bismo dobili kompletnu sliku i presek stanja i , shodno tome, što bolje napravili individualni plan tretmana. Vreme je u našem poslu od izuzetnog značaja, zbog važnosti rane stimulacije i rane intervencije, koje čine značajnu razliku kada je napredak deteta u pitanju. Zato konstantno apelujemo i širimo svest na sve načine o tzv.crvenim zastavicama u razvoju koje nam ukazuju na neophodnost traženja stručne pomoći za decu kod koje postoje naznake odstupanja. Dodala bih i to da je, prvenstveno važno, da kada nam se roditelj obrati, pored same procene razvoja deteta, pružimo podršku i razumevanje roditeljima. Nema mesta za osude, niti bilo šta slično, jednostavno im moramo pomoći da zajedničkim snagama prebrode činjenicu da nešto nije u redu i pomoći im da postanu aktivni koterapeuti za svoje dete, nakon što ih adekvatno obučimo za rad kod kuće. Dete svakako sa roditeljima provodi najviše vremena i ako se kod kuće primenjuju saveti i smernice koje im damo, napredak sigurno neće izostati.
Koje su najčešće poteškoće sa kojima se susrećete u radu sa djecom i kako ih rješavate?
U poslednjih par godina, roditelji nam se sve češće obraćaju zbog izostanka pojave govora u tom ranom uzrastu, ili sporog napretka u samom govorno-jezičkom razvoju. Pored toga, veoma je veliki procenat dece koja tokom predškolskog perioda trebaju našu pomoć u savladavanju nepravilnog izgovora pojedinih glasova ili grupa glasova, što je veoma važno ispraviti pre polaska u školu, ne samo zbog tog psiho-socijalnog aspekta i lakšeg uklapanja deteta u novu sredinu vršnjaka, već i zbog toga što se greške u samom govoru prenose posle i na greške u čitanju i pisanju, što svakako ne želimo. Naravno, sve je veći broj dece koja, zahvaljujući edukacijama i osvešćenosti roditelja, dolaze na redovne procene i ranu stimulaciju, što umnogome doprinosi boljem napretku na svim poljima razvoja. Budući da za nama imamo i pandemiju zbog koje su mnogi đaci početnih razreda osnovne škole bili prinuđeni da nastavu pohađaju online, povećao se i broj dece sa smetnjama učenja, odnosno nesavladanim tehnikama čitanja, pisanja i/ili računanja. U svom radu primenjujem i tehnike za prevazilaženje mucanja, pa mi se roditelji i tada obraćaju za pomoć i tu je često neophodno uključiti, pored neurologa i podršku psihologa kako bi se smetnje svele na najmanju moguću meru, a roditelji obučili i ohrabrili da naprave adekvatne promene u svom okruženju u cilju pružanja podrške i pomoći detetu. Deca sa poremećajima iz spektra autizma, kao i deca sa različitim razvojnim smetnjama i teškoćama se , sve češće, na vreme uključuju u tretman što mnogo doprinosi i poboljšanju trenutnog stanja, jer kao što sam napomenula, vreme obraćanja stručnjaku je od izuzetne važnosti i nema se vremena za gubljenje i nagađanja šta će se i kako dešavati, već na vreme reagovati i potražiti pomoć.
Kako radite sa djecom koja imaju poteškoće sa izgovorom ili razumijevanjem govora?
Sa decom gotovo uvek radim kroz igru i trudim se da koristim najrazličitija didaktička sredstva kako bih im učenje učinila što zanimljivijim. Pored toga, smatram i već znamo da je pokret osnova razvoja, te neretko imamo i segmente časa kada radimo i vežbe reedukacije psihomotorike. Dete mora biti motivisano da bi učilo, a da bismo to postigli, ne možemo biti rigidni, već upoznati dete, videti koje su njegove mogućnosti i kapaciteti, pratiti njegova interesovanja, te na različite načine rešavati ono zbog čega su roditelji i doveli dete na tretman. Rad u tzv.“zoni narednog razvoja“ je veoma važan, jer sa jedne strane, cilj nam je da dete napreduje i da mu uvek zadajemo zadatke u vidu malih i dostižnih izazova, a da opet, sa druge strane izbegnemo frustraciju koju dete neminovno oseti kada je u nečemu neuspešno. Zato je dobra procena razvoja ključna za planiranje tretmana, a sama procena traje i duže od jednog susreta, čak i kada dete započne tretman jer se konstantno upoznajemo i prilagođavamo rad tome što nam dete pokaže da može i da ga zanima, kao i tome što ne može i na čemu treba raditi.
Kada je najbolje vrijeme za pregled kod logopeda i kako treba reagovati ako primjetimo neki problem kod djeteta?
Najbolje vreme je ono vreme kada samo pomislimo da li bi trebalo obratiti se logopedu. Drugim rečima, čim počnemo da razmišljamo o tome da li bi nam koristio neki savet ili smernica, ne treba čekati, iako se u našem narodu i dalje često mogu čuti saveti da baš treba čekati, danas je situacija znatno drugačija, čekanje nas može skupo koštati. Razlozi zbog kojih deca danas ne govore ili razvoj ne teče onako kako bi trebalo u odnosu na razloge zbog kojih ranije nisu progovarala, se dosta razlikuju i zato toliko mnogo i moje kolege i ja pišemo o smernicama za pravovremeno obraćanje stručnjaku. Dakle, evo nekih osnovnih smernica: ako dete ispoljava kašnjenje u govorno-jezičkom razvoju, ako je detetov govor nejasan i nedovoljno razumljiv za širu socijalnu sredinu, ako rani prelingvalni razvoj nije tekao uredno (ukoliko dete nije gukalo, brbljalo, ako nije usvojilo pokazni gest, ako ne ispoljava adekvatne socijalne interakcije, ne osmehuje se, jednostavno ne komunicira), ako dete ima teškoće u procesuiranju informacija, teško usvaja nova znanja, sporo bogati svoj rečnik, ako ne usvaja sintaksička pravila maternjeg jezika kako treba, ako ima probleme u razumevanju govora i jezičkih relacija očekivanih za uzrast, sve su to i još mnogo drugih, signali za obraćanje logopedu (ili pedijatru koji će dalje roditelja uputiti gde treba). Ako vam vaša roditeljska intuicija koja je nepogrešiva, govori da nešto nije u redu, poslušajte je. Vreme radi za nas ako smo rad započeli na vreme. Uvek imati to na umu. Važno je naglasiti i to da bi dete do polaska u školu trebalo da sve glasove maternjeg jezika pravilno izgovara. Ja uvek kažem roditeljima, koliko god im, možda, bio i simpatičan način na koji dete izgovara pojedine glasove sada dok je malo, neka zamisle to dete kao odraslog čoveka ili ženu da tako govori, neće biti baš simpatično, zar ne?
Koje su to, po Vašem mišljenju, najvažnije smjernice i pristupi za razvoj psihomotornih vještina kod djece, odnosno za uredan razvoj na svim poljima?
Najučinkovitiji pristup je svakako, kao što sam već rekla kroz igru i pozitivnu interakciju. Pored toga, veoma je važno edukovati roditelje o značaju te prirodne stimulacije u porodičnom okruženju i okolini u kojoj odrasta dete. Drugim rečima, odgovorno tvrdim da nema boljeg i sveobuhvatnijeg načina za podsticanje psihomotorike i senzorne obrade od boravka u prirodi, u šumi, kraj reke, na livadi i sl. Dete upija ovaj svet kroz sva svoja čula i nije neophodno voditi ih na milion različitih aktivnosti i juriti od jedne školice u drugu, treću, već odvojiti vreme za ovakve izlete i sigurna sam da napredak neće izostati. Takođe, posebno kada je rani razvoj u pitanju, a i onaj kasniji, ograničavanje izloženosti deteta bilo kojoj vrsti ekrana je ono što ovde ne smemo izostaviti. Dakle, pametno i dozirano korišćenje ekrana nakon 3 godine života deteta po preporukama SZO je, još jedan od recepata za uredan razvoj. Ukoliko je dete uključeno u tretman s logopedom, onda terapeut i roditelji moraju imati međusobno poverenje i uvažavanje, jer dete to oseti i višestruko „profitira“ od toga. Podržati razvoj deteta nije jednostavno u današnje vreme, roditelji su često veoma zbunjeni, izloženi su mnoštvu diskutabilnih i kontradiktornih informacija, zbog čega je značajno uputiti ih na adekvatne tehnike i načine stimulacije, odnosno na jednu opuštenu i prirodnu interakciju sa detetom. Dakle, podrška, priroda, pokret, pozitivna komunikacija, doslednost i posvećenost, adekvatno postavljene granice, umerenost,ali i smirenost, sve zajedno, po mom mišljenju a i iskustvu kao majke i terapeuta, predstavlja nepogrešiv recept za uredan rast i razvoj. Za sve ovo potrebno je puno rada prvenstveno na nama samima, kako bismo bili dobri modeli svojoj deci.
