Nove tehnolgije omogućavaju nevjerovatne prednosti ali njihovo korištenje kod djece mora biti kontrolisano,
Katarina Jonev Ćiraković je u 23.godini diplomirala na osnovnim studijama Fakulteta političkih nauka, smjer međunarodni odnosi, u 25-oj godini završila master studije međunarodnog javnog prava na Pravnom fakultetu. Doktorant je Fakulteta političkih nauka. Master rad pod nazivom ”Sajber bezbednost i međunarodni odnosi” bila je prva master teza na Pravnom fakultetu koja se bavila sajber bezbjednošću sa osvrtom i implikacijama u međunarodnim odnosima. Rad je odbranila sa ocjenom 10.
U današnjem digitalnom dobu, tehnologija je postala sastavni dio naših života, pružajući nam brojne prednosti i mogućnosti. Međutim, istovremeno, suočavamo se s novim izazovima, a jedan od njih je digitalno vršnjačko nasilje. Digitalno vršnjačko nasilje predstavlja oblik nasilja koji se odvija putem digitalnih komunikacijskih kanala kao što su društvene mreže, internetske platforme, poruke ili e-pošta. To može uključivati vrijeđanje, širenje glasina, prijetnje, izrugivanje ili objavljivanje neprimjerenog sadržaja s ciljem nanošenja štete drugoj osobi.
Katarina Jonev, stručnjak za bezbednost dece na internetu i društvenim mrežama.
Do sada održala više od 400 predavanja učenicima osnovnih škola u 35 gradova u Srbiji, držala je predavanja i u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Autor knjige ,,Bezbednost dece na internetu – vodič za roditelje” i ebooka ,,Uticaj mobilnih telefona na razvoj dece”.
Veliki broj slučajeva vršnjačkog nasilja ne dešava se samo u učionicama, u parkovima, u školskom dvorištu. Na javnim mestima ga je lako uočiti, prijaviti i zaustaviti. Pojavom mobilnih telefona, koji gotovo imaju svi osnovci, povećao se broj slučajeva digitalnog vršnjačkog nasilja. Poslednjih godina kao odvojeni oblik nasilja među vršnjacima izdvojilo se elektronsko, digitalno, sajber nasilje koje se odigrava putem interneta i drušvenih mreža. Sa brutalnošću se očito mladim generacijama razvio i oblik empatije – umesto da prijave nasilje i tuču, otrče do školskog policajca ili nastavnika, da se umešaju i pokušaju da rastave zavađene strane, većina stoji po strani i svojim telefonima snima i fotografiše scene mlaćenja i pritom dobacuje, navija, smeje se i postavlja na društvene mreže. Video snimci u kratkom roku postaju viralni, odnosno vidi ih veliki broj ljudi. Time se žrtvi nanosi još veći bol.
Sa pravom se može reći da je danas digitalno nasilje najrasprostranjeniji vid nasilja među mladima. Zabrinjava činjenica da ono još uvek nije prepoznato kao ozbiljan problem i da određeni broj prosvetnih radnika, pa čak i roditelja, smatra da je u pitanju ,,samo dečija šala’’. Međutim, ova vrsta nasilja nosi sa sobom trajne negativne (pre svega psihičke) posledice po žrtvu i utiče na njeno normalno funkcionisanje i daleko je od šale! Nasilnicima je sajber prostor omogućio anonimnost što dodatno žrtvu igrožava. Skrivanje pravog identiteta koju pruža Internet i lakoća kreiranja lažnih naloga na društvenim mrežama često ohrabruje nasilnike da se okome na svoju žrtvu. Putem društvenih mreža nasilnici mogu pristupiti žrtvi u bilo koje vreme i sa bilo kog mesta. Nelagodnost i nesigurnost kod žrtve izaziva i činjenica da je na meti 24 sata 7 dana u nedelji.
Šta je zapravo cyber bullying, odnosno sajber zlostavljanje/sajber maltretiranje/sajber uznemiravanje, digitalno nasilje? Jedna zvanična i opšta definicija ne postoji.
Najkraće rečeno – digitalno nasilje se javlja kada napadač napadne žrtvu korišćenjem sredstava elektronske komunikacije a to su mobilni telefon, računar, tablet. Neki od oblika ovog vida nasilja uključuju slanje sms poruka, mejlova, poruka na društvenim mrežama koje su preteće, zatim uznemiravanje, omalovažavanje, zastrašivanje, neovlašćeni upad u tuđ profil, lažno predstavljanje, objavljivanje netačnih informacija i laži o nekoj osobi, pisanje uvredljivih komentara, postavljanje slika nakon promena u programima za fotomontažu, slanje nepoželjnih mejlova (spam poruka), slanje pornografskog sadržaja. Internet nasilje se može definisati kao svaka komunikacijska aktivnost koja ugrožava i nanosi štetu pojedincu a izvršava se upotrebom kompjutera, mobilnog telefona, tableta. Sajber/Internet/elektronsko/ virtuelno vršnjačko nasilje je i oblik nasilja koji uključuje svaku zlonamernu upotrebu tehnologije kako bi se nanela šteta detetu, kako bi se ponizilo, uplašilo, bilo žrtva ucene, zadirkivanja, vređanja. Glavni akteri su tinejdžeri, mladi ljudi koji se nalaze u izuzetnom životnom dobu – pubertetu koji je sam po sebi komplikovan. Međutim, nasilnici koji sprovode nasilje su sve mlađi i učenici osnovnih škola su mnogo više pogođeni nego što je to bio slučaj do pre nekoliko godina.
Коji su sve oblici sajber nasilja?
Оni mogu da uključuju uznemiravanje, slanje neprimerenih ili anonimnih poruka (tekstualnih sms ili čet poruka na društvenim mrežama), pravljenje stranica koje imaju za cilj ismejavanje i ponižavanje, otkrivanje privatnih informacija o žrtvi, uhođenje, pretnje, širenje i podržavanje negativnih i uvredljivih komentara o žrtvi, ogovaranje, postavljanje izmontiranih fotografija ili objavljivanje privatnih fotografija žrtve, ucenjivanje. Osećaj sramote, bespomoćnosti, bezizlazne situacije, dovode do toga da se mladi ne obraćaju za pomoć, ili to urade prekasno.
Posledice digitalnog nasilja ekvivalentne su nasilju u fizičkom svetu. Žrtva je posredstvom društvenih mreža i Interneta javno eksponirana, i izložena uvredama, neistinama i omaložavanjem. Siledžija može biti prijatelj vašeg deteta, ali s obzirom da platforme društvenih mreža ne zahtevaju verifikaciju identiteta, nasilnici su često u stanju da maltretiraju svoje žrtve anonimno. Osoba koja je nasilnik u ovom slučaju može biti skrivena iza lažnih profila, osećajući se moćno jer povređuje svoju žrtvu konstantno.
Ko su zapravo nasilnici u sajber svetu?
Deca često nisu ni svesna da svojim ponašanjem mogu da povrede vršnjaka. Kada biste pitali dete autora ružnih i pogrdnih komentara zašto piše takve stvari, odgovorilo bi da je to zbog zabave, jer to svi drugi rade ili zbog dosade. Ili jer mu se žrtva ne dopada.
Međutim, šta se dešava kada detetu pričinjava zadovoljstvo da čini zlo drugima? Nasilnici preko interneta, koji maltretiranju svoje žrtve, često su skloni nasilničkom i agresivnom ponašanju i u stvarnom životu. Nemaju smanjenu sposobnost da osete saosećanje i empatiju, ne vide u svom ponašanju ništa lose. Žrtvu ne vide (jer je u virtuelnom prostoru), ne vide njenu bol, tugu, reakciju. Za njih je ona nevidljiva, što ih ohrabruje da budu još bezobrazniji. Nasilnik često dobija za svoje ponašanje podršku, što se ogleda u vidu lajkova i komentara. Lajkovi podstiču nasilnika da nastavi, čime njegova moć i uticaj rastu. Vršnjaci će mu se diviti, ali će ga se istovremeno i plašiti. Drugi će ga oponašati čime se lanac maltretiranja nastavlja. Nasilje i agresija koja je sve prisutnija na društvenim mrežama čini da mladi razviju ravnodušnost, manjak empatije i spremnost da pomognu žrtvi. U retkim situacijama, može da se desi da deca koja su žrtve maltretiranja u stvarnom životu, na društvenim mrežama postanu nasilnici. Žrtva može postati digitalni zlostavljač a jedan od načina odbrane, pruža digitalni prostor.
Kako prepoznati da je dete žrtva digitilnog vršnjačkog nasilja?
Popularne društvene mreže poput TikToka, SnapChata, Instagrama, mogu biti pogodno mesto za nasilnike koji ih koriste za slanje pretećih poruka, širenje mržnje, za uznemiravanje, vređanje, napade na ličnost i privatnost druge osobe, ohrabrivanje i širenje uvreda. Velikom brzinom društvenim mrežama mogu da se prošire lažne priče o žrtvi, kao i fotografije kojima se žrtva vređa. Internet može da napravi mnogo više štete nego što je to moguće u kontaktima licem u lice. Roditelji kada primete da se njihovo dete povlači u sebe, postaje depresivno, anksiozno, odbija da komunicira, ne želi da ide u školu, menja ponašanje nakon što dobije poruku/čet poruku na nekoj od društvenih mreža, razdražljivo je i ponekad agresivno, naglo ugasi kompjuter ili skloni telefon kada je neko od roditelja u blizini, samo su neki od prvih vidljivih simptoma da nešto nije u redu.
Žrtve imaju različite emocionalne odgovore: osvetu, osećaj straha, frustracije, ljutitosti i potištenost. Žrtve internet zlostavljanja mogu reagovati na različite načine. Od uzvraćanja i odgovora na vređanje (što nasilniku može biti alibi kasnije za obračun u fizičkom svetu), pad samopouzdanja, samopovređivanje, traženje utehe u alkoholu, razvijanje psiholoških poremećaja. Žrtve imaju mnoštvo emocionalnih i društvenih problema, uključujući: školski neuspeh, odsustvovanje sa časova i van nastavnih aktivnosti, depresija, anksioznost, diskriminacija, poremećaji u ishrani, nesanica, hronični stres, nisko samopoštovanje, izolacija od prijatelja, agresije. Krajnje posledice mogu biti samopovređivanje i samoubistvo. Sajber maltretiranje može da dovede do velikih promena u socijalnim interakcijama osobe, načinima učenja, vrstama zabave.
Rešenje?
Na popularnim društvenim mrežama moguće je prijaviti sadržaj koji je neprimeren i neprikladan. Postoji za to opcija ”report”. Za pojedine slučajeve uznemiravanja dovoljne su opcije block (blokiraj) i delete (obriši). Za svaki ozbiljniji slučaj narušavanja bezbednosti i direktne pretnje, potrebno je odmah obavestiti školu, ali i nadležne organe. Zvuči jednostavno. Nije uvek tako u praksi. Praksa je pokazala da, iako se teško nose sa ovim problemom, mnoga deca prikrivaju da su žrtve sajber nasilja zbog stida ili osećaja krivice. Više se oslanjajte na roditeljsku procenu i intuiciju. Ako primetite kod svog deteta bilo koji znak da je potencijalno žrtva internet maltretiranja, prvi korak je da popričate sa njim ili njom. Dranje i vikanje na dete nikako ne dolaze u obzir, jer će se dete još više zatvoriti u sebe! Zlostavljanje, kako u fizičkom tako i u sajber obliku, su jako osetljiva pitanja i stoga pažljivo treba pristupiti razgovoru. Roditelj žrtve treba da internet nasilje prijavi nastavniku, učitelju, razrednom starešini, psihologu u školi i direktoru. Posebno su nastavnici i škole pod vatrom od roditelja i medija da preduzmu odgovarajuće akcije kada je u pitanju vršnjačko nasilje. Činjenica je da je zlostavljanje mnogo lakše dijagnostikovati kada je reč o fizičkom nasilju i da su škole mnogo opremljenije da odreaguju na ovo. Barem bi tako trebalo da bude. Većina škola ima obezbeđenje u objektu škole, postoje i kamere. Ipak, nasilnici zaobilaze ove mere bezbednosti i žrtvu napadaju dalje od prostorija škole i školskog dvorišta jer se plaše kazni. Škola mora da ima mehanizme kojima bi sankcionisala maltretiranja u svakom obliku. Zakonska regulativa je deo multidisciplinarnog pristupa. Nastavnici, škole, roditelji, mladi, pravnici, zakonodavci ali i društvo u celini mora biti uključeno u cilju podizanja svesti o posledicama sajber zlostavljanja. Moraju se doneti odgovarajuće politike i zakoni i stvoriti okruženje koje promoviše bezbednost dece na Internetu i društvenim mrežama.
