Odgoj treba biti orijentisan na dijete od prvog dana, prvog bebinog udaha, pa kroz svaki dan njegovog odrastanja.
Intervju: Jana Oblak, psiholog za bebe
Jana Oblak je diplomirani psiholog, supruga je i mama. Rođena je i odrasla je u Grčkoj, na ostvru Kritu. Završila je medicinsku školu „dr Miodrag Lazić“ u Nišu i postala medicinska sestra – vaspitač, a nakon toga je stekla zvanje psihologa na Filozofkom Fakultetu u Nišu, gde trenutno završava master studije.
Dugo je pisala svoj blog, a sada vodi svoju instagram stranicu Psiholog za Bebe, gdje se bavi temama kao što su dečija psihologija, dijeli trikove vaspitačica i svoje iskustvo u novopečenoj ulozi mame. Radila je kao vaspitačica skoro 6 godina, a posljednjih 9 mjeseci odgaja svoje dijete.
Koliko vremena provodite sa djetetom nakon posla? Tehnički, potrebno nam je samo oko 30 minuta da pripremimo večeru za njih, oko 15 minuta da pročitamo knjigu i samo trenutak da ih poljubimo za laku noć. Kakav odgoj treba biti, da li i koliko roditelji robuju trendovima, te šta je prihvatiljivo o trendovima u nastavku o svemu ovom razgovaramo ja Janom Oblak, psihologom za bebe.
Prema Vašem mišljenju, šta je odgoj i kakav odgoj treba biti?
Vaspitanje i negu deteta svako shvata na svoj način. Ono što su naše bake i deke smatrali dobrim odgojem, verovatno je za nas potpuno pogrešan pristup vaspitanju. Nauka napreduje svakog dana i donosi nam nova saznanja, koja treba prihvatiti i primeniti na svaki aspekt, te i na odgoj dece. Vrlo je kompleksno odgovoriti na pitanje „Kakav odgoj treba biti?“, jer dosta zavisi od ličnih atributa roditelja, te načina na koji je sam roditelj vaspitavan i odgajan u svojoj primarnoj porodici. Ono što bih ja lično izdvojila kao univerzalan odgovor na ovo pitanje jeste – „Orijentisan na dete“.
Odgoj treba biti orijentisan na dete od prvog dana, prvog bebinog udaha, pa kroz svaki dan njegovog odrastanja. Ovakav pristup sigurno nije lak, govorimo o full time poslu, koji je (da se ne lažemo), baš slabo plaćen. Dete treba biti fokus u svakom aspektu porodičnog života – kako će se oblačiti, hraniti, gde će provoditi vreme, u kakvoj će sredini živeti i na koji način provoditi detinjstvo.
Ovo sigurno ne znači da roditelj treba zapostaviti svoje lične želje, slobodno vreme i potrebe, a danas se često tako smatra. Odgoj orijentisan na dete znači da detetove potrebe treba biti celovito shvaćene, ispoštovane na adekvatan način, i da roditelj u svakom trenutku treba biti svestan svog deteta, njegovog stanja i različitih zahteva koji su postavljeni u skladu sa njihovim uzrastom.
Koliko roditelji robuju trendovima u odgoju dece?
Ljudi robuju trendovima generalno. Roditeljstvo je jedna ogromna mašina para za današnju industriju, te je sigurno potpuno jednostavno da se roditeljima manipuliše, uzima novac i serviraju kojekakvi proizvodi, metode, knjige, kao potpuno neophodni za odgajanje deteta. Praćenje trendova u današnje vreme se često dešava i potpuno nesvesno; listanjem društvenih mreža roditelji upijaju razne informacije, ideje, stavove, i često preispituju svoje sposobnosti kada je roditeljstvo u pitanju. Da li ovu pojavu možemo nazvati robovanjem? Vrlo verovatno da da, u velikom broju slučajeva. S druge strane, smatram da se to ne dešava potpuno svesno, već kao posledica želje roditelja da uradi najbolje za svoje dete, dok biva bombardovan gomilom informacija koje zbog neiskustva ne ume baš najbolje da filtrira.
Šta je prihvatljivo kada govorimo o trendovima?
Imam prijateljicu koja je u srednjoj školi slušala jako kvalitetnu muziku i dosta istraživala oko toga. Kako bi koj bend koji je volela postajao popularan, prestala bi da sluša njihove albume, uz komentare kako su se „prodali“ i postali deo trenda, te više nisu okej. Često smo pričale o tome, jer je njihova muzika ostajala isto dobra, ali ona je prestajala da ih sluša jer su bili u trendu i slušali se svuda, pa mi nije bilo jasno zašto joj to smeta. Zar nije strava hodati tržnim centrom i slušati omiljeni bend dok kupujete garderobu? U 2023. godini posmatram trendove kada je roditeljstvo u pitanju na isti način. Konačno su u trendu stvari koje imaju ogromne benefite kada je u pitanju razvoj dece – interesovanje za dečiju psihologiju, maksimalno udaljavanje dece od ekrana, posvećenost razvoju dečije emocionalne inteligencije, aktivno bavljenje dečijom zdravom ishranom, grupe podrške za dojenje, otvoreno pričanje o štetnim hemikalijama u bebi kozmetici, alternative plastičnim igračkama… Ovo su sve teme koje su sada u trendu, a koje samo pozitivno mogu da utiču na odgoj deteta.
Da li u svemu tome postoji preterivanje? Naravno.
Ovde se upravo povezujemo sa prethodnim pitanjem – kada saznamo nešto novo o vaspitanju i razvoju deteta zato što su te teme u trendu, super je da to primenimo i da bogatimo svoja znanja. Kada krenemo da robujemo nekim smernicama (često virtuelnim), treba stisnuti kočnicu.
Šta su najčešće greške roditelja kada je u pitanju odgoj?
Ovo je vrlo široka tema i sigurno je teško dati jedan sveobuhvatni odgovor. Ovde bih jasno izdvojila da govorim o roditeljama koji se zaista trude oko svoje dece, namerno zanemarnivanje deteta i aktivno zapostavljanje njegovih potreba je svakako nešto sasvim drugo. Svi manje više znamo koje su svakidašnje greške; izlaganje dece ekranu, stavljanje bebe u dubak, ignorisanje detetovih emocionalnih potreba, pržena slanina i bombone za doručak… Međutim, često zaboravljamo da roditelji ne greše ni namerno, ni svesno. Najveća greška današnjih roditelja je što pokušavaju da budu bezgrešni.
U psihologiji postoji termin „dovoljno dobar roditelj“, jer ni jedan roditelj ne može biti uvek i isključivo dobar, niti savršen. Prihvatanje činjenice da su greške sastavni deo života, pa i roditeljstva, donosi veće blagostanje dece i porodice nego strogo praćenje tabela, preporuka, trendova i sličnog. Desiće se da pogrešite, da date kupovnu kašicu, da ne uspete da dojite, da podviknete detetu, da pred njim čačkate nos pa mu pokažete lošu naviku (priznajte da jeste, bar jednom!), da uključite crtaći jer prosto morate oprati sudove. Ovo teorijski jesu greške koje nam svakodnevno serviraju kao najčešće u roditeljstvu, zaboravivši da su zapravo najčešće greške one koje proizilaze iz našeg psihičkog stanja dok smo u interakciji sa detetom. Nervozan, tužan, prožet grižom savesti roditelj je sigurno mnogo štetniji za dete od kupovne kašice za doručak ili par minuta crtaća dok stavite ručak za danas.
Koliko je socijalno distanciranje opasno za psihičko zdravlje?
Svako ko je preživeo pandemiju i „Stay safe – stay home“ zna odgovor na ovo pitanje. Nauka je tada samo potvrdila to i dobila ogroman praktičan feedback – pravi socijalni eksmeriment koji psiholozi nikad ne bi mogli da izvedu, a maštali su o tome, na delu! Socijalno distanciranje je veoma opasno za psihičko zdravlje, tako dece, kako i odraslih. Čovek je po prirodi socijalno biće koje teži interakciji sa ostalim ljudima iz niza razloga – razmena mišljenja, pražnjenje negativne i pozitivne energije, traženje pomoći, razonoda, ljubav, prijateljstvo… Nije čudno što je najveća kazna u zatvoru stavljanje osobe u tzv. samicu. Kada je u pitanju dete, socijalno distanciranje je još opasnije jer koči razvoj emocionalne inteligencije i niza drugih psiholoških mehanizama. Dete kroz interakciju sa drugom decom i odraslima uči govor, neverbalnu komunikaciju, posmatranje reakcija drugih na njegove akcije, imitira ponašanja, uči da deli, da se izvini, da razmišlja o drugima i shvata sebe u socijalnom kontekstu.
Kad god vidite sunce i imate slobodnog vremena – decu u ruke i trk do parka!
