Ivana Stević: Babica je čuvar na kapiji života

Svojim znanjem i vještinom odgovorno i sa puno ljubavi dočekuje novi život. Njihove ruke prve su nas dotakle kada smo dolazili na ovaj svijet.

Intervju: Ivana Stević, babica

Ivana Stević iz Beograda je bila vaspitačica i vođa tima za konzervaciju ikona, a onda je “presjekla” i odlučila da postane babica. Iako je bila na vrhuncu uspjeha u dvije karijere i jako dobro zarađivala na poslovima koje je voljela, ipak ju je porođaj drage prijateljice u šumi, na kome je asistirala kao da to radi milioniti put, natjerao da postane babica. Ona se i sama porodila u kućnim uslovima i to dva puta, a sada kao personalni porođajni asistent drugim ženama dijeli znanje o tome.

S obzirom na to da je zanimanje babica jedno od zanimanja u kojem se radi i za praznike, novu godinu itd., a i pomaže se u donošenju novog života na svijet, shodno tome, razgovarali smo sa Ivanom Stević, babicom. Razgovarali smo o tome koliko je zahtjevan posao jedne babice, a Ivana je ispričala i svoju priču od početka. Uživajte.

Koliko je zahtjevan posao jedne babice i šta je Vama bilo presudno za odabir ovog poziva?

Moj lični put babištva nazirao se u ranom detinjstvu kada sam prababu pitala ko je nju porodio. Moja prababa Jela pričala mi je kako je to bila babica Zlata iz sela Rabrova. A puno godina kasnije portret babice Zlate naćiće se na naslovnici moje knjige “Kako su radale naše bake”! Babica Zlata na naslovnici knjige drži zmaja u vodenjaku. Zmaj je personifikacija te kotline u kojoj je ona pomagala ženama, mnoštvo sela obuhvata. Kotlina nosi naziv Zvižd po zmaju koji tu živi i zviždi. Zato babica Zlata drži zmaja u vodenjaku u rukama.

Zavrsila sam pedagoški fakultet i Akademiju za konzervaciju i restauraciju. Uveliko sam radila dva dobro plaćena posla, bila sam vaspitacica i privatno radila konzervaciju ikona. Ta dva posla sam volela i bila uspešna u tome. Ali moj žar prema porođajima zauvek je rasplamsala jedna žena koja je odlučila da se porodi u šumi a čijem sam porođaju slučajno prisustvovala u devojačkom dobu još na studijama. Mira nisam imala dok nisam i sama rodila najpre u porodilištu prvu devojcicu a kasnije dve devojcice kod kuće. Naknadno sam završila srednju školu za babice, strukovne studije za babicu a sada sam na master studijama. Sada držim “Edukativni centar Ivana Velickov” i napravila sam dve autorske edukacije koje su akreditovane u Zdravstvenom savetu Srbije kao nacionalni kurs prve kategorije. Jedna edukacija je “Psihofizička prirema trudnica i partnera za porođaj i babine”. A druga edukacija je “Personalni porođajni asistent”. Personalni porođajni asistent je novo zanimanje, to je  osoba koju angažuje trudnica radi informativne, psihičke, emotivne i fizičke podrške tokom trudnoće, porođaja i babina.

Babica se pominje u Bibliji već u prvoj knjizi Mojsijevoj, gde kaže da kada je car Misirski naredio da babice ubijaju mušku decu jevrejkama, nisu postovale naredbu, one su lagale caru kako žene rode pre nego što one dođu u kuću njihovu na porođaj i Bog ih je nagradio veoma. Babički posao je biti na strani života uvek. Tradicionalne babice su bile vernice i nikada nisu radile abortuse ( makar za Srbiju u polovini prošlog veka mogu da tvrdim ). To sam pronašla kao podatak kroz moje medicinsko i etnološko istraživanje sprovedeno od 2017 do 2023.godine gde sam intervjuisala bake na teritoriji čitave Srbije o tome kako su one rađale. Rezultate ovog istraživanja mozete pročitati u mojoj knjizi “Kako su rađale naše bake” koja je trenutno u štampi. Glavni rezultat ove knjige je taj da je naše babištvo nematerijalno kulturno nasleđe. Originalna Hipokratova zakletva takođe kaže “niti ću dati ženi sredstvo za pobačaj”. To nam je veoma važan etički aspekt profesije. Babice su vešte, životom nadahnute, intuitivne umetnice. Vešto gledaju svojim prstima, osećaju ženu u srcu i materici. Babice su strpljive, veruju prirodi i poštuju je.  Babice su bile i biće emotivna i duhovna podrška svake žene, kroz vekove i bez obzira kojoj religiji ili nacionalnosti žena pripada jer je život majke i deteta iznad svih ovozemaljskih granica i kategorija! Neodvojiva je njihova fizička pomoć i podrška od psihičke podrške porodilji. Emotivna veza koja se tokom porođaja izgradi neraskidiva je. Za ceo život to je plamen sestrinske ljubavi! 

Prema Vašem mišljenju, zašto svaka priča o porođaju počinje sa pojmom “strah”, zašto se uvijek ističe strah, kao da je to obavezno osjećanje svake trudnice? Koliko je bitna psihofizička priprema?

Kroz knjigu “Kako su rađale naše bake” vidimo da žene tek pre 70 godina nisu imale strah od porođaja kao mi danas. To je zato što je porođaj pripadao ženi a ne institucijama. Dakle one su imale iskustva i znanja. Bile su u dodiru sa instiktom ali i sa prirodom. Viđale su svakodnevno porođaj ali i smrt. One su bile te koje su nosile odgovornost! Nisu bile odsečene od iskustva rađanja, jednostavno su gledale porođaj životinja i žena inače. Kada se telila krava, jagnjila ovca,…pa i porođaj komšinice, sestre….To im je bilo blisko. Strah je nastao onda kada mi gubimo kontakt sa prirodom i znanje. Znanje pripada doktorima. Odgovornost pripada doktorima. Tu se naša samouverenost, integritet i ženska moć gubi. Moja babička odgovornost i razlog zašto sam rođena baš sada u ovom vremenu je ta da vratim moć, integritet, samosvesnost, odgovornost, instikt, ženama. To radim kroz psihofizičku pripremu za porođaj. Vraćam ženama znanje ali sa sticanjem znanja neminovno se nameće i odgovornost kroz koju im moć dođe kao nagrada. Žena kroz znanje i odgovornost postiže “kontrolu” i tako se strah minimizira. No naravno uvek zavisi od kapaciteta ličnosti koliko ona može, te se savetuje i podrška psihoterapeuta.

Da ne bi zanemarili tate, koji je njihov glavni zadatak tokom porođaja i tokom ženine trudnoće općenito?

Kroz moj dugogodišnji rad sa trudnicama i njihovim partnerima došla do nekih skromnih razmišljanja koja sam objavila u knjizi “Muškarac na porođaju”. Tu knjigu su samnom pisali muškarci koji su prisustvovali bolničkim i kućnim porođajima i izneli iskreno svoj intimni doživaljaj porođaja. Vrlo je važno da muškarac bude aktivni učesnik u životu porodice kroz trudnoću, porođaj i babine, što implicira da mora da ima određenja znanja na osnovu kojih će se odgovorno ponašati i donositi odluke sa ženom. Ova knjiga je upravo mali praktikum za muškarce obzirom da se “deca ne rađaju sa uputstvom za upotrebu” a od instikta smo se udaljili veoma, zato nam ostaje da na intelektualnom nivou nadomestimo znanje. To je takođe jednostavno uraditi danas kroz psihofizičku pripremu trudnica i partnera gde on zapravo ne mora da čita već samo da posluša “sazvakno gradivo”. Informisanje trudnica i partnera je odgovoran deo babičkog poziva!

Ženu je podržavala zajednica žena u kojoj je ona živela ( prababa, baba, mama, svekrva, ujna, strina, tetka, sestra…) a sada je sama u četiri zida sa bebom dok je muž na poslu…ophrvana je odgovornošću za novi život i novom ulogom majke te je važno da te obaveze i odgovornosti ne padnu samo na majku jer su to bile odgovornosti ženske zajednice. Upravo zato je važno radi ženinog budućeg psihofizičkog zdravlja da makar on ume i razume kako da podrži ženu tokom ovih izazovnih i zahtevnih životnih perioda. Bićemo iskreni i reći da podrška muškarca u ovim životnim periodima nije bila njegova viševekovna praksa i uloga. Imaćemo razumevanje i strpljenje za to što je on sada stavljen pred nove izazove. Mi babice, daćemo mu vreme da se adaptira i adekvatnu podršku kako bi svi bili u službi jedni drugima a zarad novog budućeg života!

POVEZANI ČLANCI

Zadnje objave