Anita Marković: Šta da radim kada dijete ima tantrum?

Tantrumi su faza u razvoju djece, a za roditelja jedan od najvećih izazova u odgoju.

Anita Marković je po struci diplomirani pedagog. Edukant je Transakcione analize u TA centru u Beogradu. Pohađa The Embody Lab program Integrative Somatic Trauma Therapy, i prošla je brojne edukacije na polju emocionalne regulacije, traume i rada sa unutrašnjim djetetom. Radi sa roditeljima djece uzrasta 0 do 6 godina kao edukator, savjetnik i mentor. Autorka je online edukativnih programa Postavi granice bez drame i galame, Naučite djecu da se lijepo slažu, kao i mentorskog programa Smirena mama i kad je drama. Redovno održava edukacije za roditelje na temu discipline bez vikanja i kazni, emocionalne regulacije i mentalnog zdravlja roditelja i djece. Ima dvoje djece od kojih najviše uči o prihvatanju sopstvenih emocija i odbacivanju ograničavajućih uvjerenja.

Tantrumi su dobro poznati izazov s kojim se suočavaju mnogi roditelji, ali također mogu biti izvor frustracije i zabrinutosti za sve koji su svjedoci takvog ponašanja. Tantrumi su obično popraćeni izražajnim ponašanjem kao što su vrištanje, plač, udaranje, bacanje predmeta ili ponašanje koje može izgledati kao histerično. Ovi trenuci mogu biti izazovni za roditelje, jer često nisu svjesni razloga za tantrum ili ne znaju kako pravilno reagirati na to ponašanje. Na ovu temu u nastavku piše Anita Marković, dipl. pedagog.

Dva pitanja koja muče većinu roditelja dece ranog uzrasta jeste: “Da li je nekontrolisano ponašanje mog deteta normalno?” i “Šta da radim kad dete ima napad besa?” Pre svega je važno da roditelji znaju da su burni izlivi emocija u vidu vrištanja, vikanja, mahanja rukama i nogama – razvojno normalni. Kroz ovu fazu prolazi svako dete, a od temperamenta  uglavnom zavisi kako će dete ispoljiti svoje emocije. Međutim, ono što je zajedničko svoj deci jeste činjenica da njihov mozak nije u potpunosti razvijen. To znači da nisu sposobni da kontrolišu svoje emocije i ponašanje.

Radi boljeg razumevanja zašto dolazi do emocionalnih ispada kod dece, treba da znamo da se centar za emocije nalazi u donjem delu mozga, koji se prvi razvija, i još se naziva reptilski mozak. To je primitivni deo mozga zadužen za bazične, automatske funkcije (disanje, treptanje), impulsivne, instinktivne reakcije (mod preživljavanja) i snažne emocije (bes, strah).

 

Šta mi pokušavamo kad detetu objašnjavamo zašto nešto ne može? Trudimo se da se obraćamo gornjem, racionalnom, logičkom delu mozga, koji nije dostupan u datom trenutku kada dete preplave emocije. To je prefrontalni korteks, koji je zadužen za mišljenje, planiranje, donošenje ispravnih odluka, kontrolu emocija, empatiju i moralnost.

Dakle, sve to što očekujemo od deteta zavisi od dela mozga koji se još uvek nije u potpunosti razvio! A on se razvija do sredine dvadesetih godina. Kada je dete disregulisano, sva energija odlazi u donji deo mozga, i ne možete da umirite dete tako što ćete mu objasniti da je njegova omiljena crvena majica na pranju, i da ima na raspolaganju još 6 drugih da obuče. Gotovo, ono je već preplavljeno emocijom i rešenje nije u razgovoru, nego u tome da pomognete detetu da reguliše svoje emocije, i biće kasnije u tekstu reči o tome kako da to uradite.

Videli smo da je prvi faktor koji utiče na kontrolu i regulaciju emocija nerazvijenost mozga. Drugi faktor je jedan okidač za emocionalne reakcije, a to je amigdala. Ona se nalazi u donjem, limbičkom delu mozga i njen zadatak je da prepoznaje opasnost i šalje signal mozgu da se aktivira mod preživljavanja (bori se, beži, zamrzni se). Impulsi se šalju u ceo naš organizam da reaguje na opasnost. Amigdala je prva koja prima i obrađuje informacije koje dobijamo putem čula. Ujedno čuva naša sećanja, i kada prepozna situaciju kao ugrožavajuću u odnosu na ranije strahove, proizvodi emocionalni odgovor pre nego što uopšte naš racionalni, misleći deo mozga registruje događaj. To je dobra stvar, jer pomaže da brzo reagujemo. Ako npr. leti lopta ka nama – da se sklonimo, ako je vruća ringla – da brzo povučemo prste da se ne izgorimo. Takođe, amigdala je zaslužna za to što se naježimo kad čujemo škripanje viljuške po tanjiru ili krede po tabli. Nekada je dovoljno da samo pomislite na neki zvuk koji vas iritira i amigdala odmah vraća to sećanje i koža će vam se naježiti.

Kao što je korisna, ova impulsivna reakcija može jako da nam smeta u svakodnevnom životu, što mnogi roditelji iskuse u interakciji sa decom. Kada neko ponašanje deteta podseti njihovu amigdalu na ranija sećanja i traume iz detinjstva, aktivira se mod preživljavanja i dolazi do vikanja, jakog stresa, besa, frustracije, i različitih intenzivnih emocija koje roditelji nisu naučili da regulišu u detinjstvu. Amigdala ne ume da prepozna da li je neka situacija zaista opasna po život (juri nas divlja zver ili ide kamion ka nama) ili nije. Radi se o tome da ona prepoznaje i snažne emocije kao opasne po život, jer nam je u detinjstvu bilo neophodno da se prilagodimo i određene emocije potisnemo kako bismo preživeli, kako bismo bili prihvaćeni od strane onih koji su brinuli o nama. Kada ni roditelji nisu bili svesni značaja samih emocija i njihovog prihvatanja i proživljavanja, kao i regulacije, nisu mogli ni da nam pokažu kako da mi to radimo, i sada nam je teško da to isto pokažemo svojoj deci, jer ni nas niko nije naučlo.

Dobra stvar je što je mozak podložan promeni, odnosno neuroni u mozgu mogu da se premrežavaju celoga života. To znači da možemo da učimo nove veštine, da se odučimo i odviknemo od onoga što nam više ne služi, već nam otežava normlano funkcionisanje, da istreniramo nervni sistem da bude otporniji na stres i da poboljšamo sposobnost samoregulacije.

Ovo je izuzetno važno, jer kada dete ima tantrum, mi smo ti koji mu pomažu da se reguliše, kroz koregulaciju. Svojim zrelim nervnim sistemom regulišemo nezreli nervni sistem deteta. Ako smo smireni i držimo svoje emocije pod kontrolom, pokazujemo detetu kako da i ono to radi, jer ono oponaša naše unutrašnje stanje.

Često me roditelji pitaju “Šta da kažem detetu kad ima emocionalni ispad? Kao da ne dopire do njega bilo šta što mu kažem, koliko god sam smiren/a i nežna.” Iz mog ličnog i profesionalnog iskustva mogu da kažem da ne postoje prave reči koje će pomoći svakom detetu u svaki put. Nekoj deci prija da ih tešite glasom, neka deca žele zagrljaj, ali mnoga deca ne žele ništa od toga, jer to samo dodatno stimuliše njihov ionako prestimulisani nervni sistem. Zato je mnogo bitnija neverbalna komunikacija. Deca su intuitivna bića, i razumeju govor tela mnogo bolje nego odrasli, kojima mnogo toga “ometa signal”. Zato roditelji treba da se usredsrede na to da celim svojim telom pokažu detetu da su sve njegove emocije prihvaćene – pogledom, tonom glasa, mimikom, gestikulacijom. Kada smo regulisani, naše telo je opušteno i u potpunosti može da prenese tu smirenu energiju na dete.

Kad god govorim o ovome, roditeli mi postave dva pitanja koja logično proizilaze iz ove priče: “Sve ja to radim, ali dete se ne smiruje, i tantrum ume da traje i po pola sata. Gde grešim?”, kao i: “U redu je da podržim sva osećanja, ali kako ću onda da postavim granicu detetu da ne podržavam i svako ponašanje, jer složićemo se da ne mogu da dozvolim detetu da me udara kad je ljutito?”

Oba pitanja su sasvim validna. Kada je u pitanju trajanje emocionalnog ispada, ono što vidim kao kočnicu roditeljima da detetu drže prostor prilikom oluje emocije su upravo njihove sopstvene emocije. Misli koje roditelj ima dok se trudi da bude prisutan za dete igraju najveću ulogu. Ako tokom podrške detetu pomislite: “Ok, ovo već predugo traje. Mora da nešto radim pogrešno čim se dete ne smiruje/nešto nije u redu sa njim/previše popuštam, ipak ovde treba strogo”, više niste regulisani i ne možete ni regulisati dete. Samim tim sve traje još duže, dolazi do tenzije, često i svađe, vikanja, kazne, i ne dobijate ono što ste želeli, a to je – pokazati detetu kako da reguliše svoje emocije.

Jeste teško sebi priznati, ali moramo da radimo na sebi da bismo imali kapaciteta da pomognemo svojoj deci da se nose sa emocijama. Ako nemamo kapaciteta za sopstvena osećanja, naša šolja strpljenja je prazna. Kako će se ko brinuti o sebi, to je individualna stvar, ali ne smemo da zaboravimo da smo svi mi ljudi, individue koje imaju svoje lične potrebe, i kada ih redovno namirujemo, punimo svoje baterije i onda imamo više energije za dečije tantrume (koliko god da traju), ne nerviraju nas svakodnevne sitnice, puni smo razumevanja i empatije. A kada sebi uskraćujemo negu, ne možemo da očekujemo da negujemo nekog drugog.

Kada sklonite fokus sa toga da što pre dete prestane da plače, i plebiscite fokus na to da ovu situaciju iskoristite kao jednu priliku da budete tu za svoje dete, da ne bude samo u, za njega zastrašujućim, senzacijama i emocijama, i da mu pružite jednu od mnogobrojnih lekcija o tome kako treba da brinemo o svom mentalnom zdravlju, onda će vam biti lakše da samo sedite sa osećanjima, i detetovim i sopstvenim.

Što se tiče drugog pitanja, granice u vaspitanju su neophodne, i ja snažno zagovaram stav da roditelji moraju da imaju jasne i dosledne granice. Ako granica nema, dete odraste u jednom balončiću u kome doživljava sebe kao centar sveta, i u odraslom dobu očekuje od drugih da namiruju njegove potrebe i da mu udovoljavaju, a život tako ne funkcioniše, tako da će tu biti mnogo frustracije sa kojom osoba nije naučila da se nosi još u ranom detinjstvu.

Način na koji postavljamo i održavamo granice ne mora da isključuje emocionalnu podršku. Možemo u isto vreme da budemo nežni i ljubazni, i da imamo čvrste granice. Čak će dete bolje prihvatiti granicu ili pravilo i brže ispraviti svoje ponašanje ako oseća da ga bezuslovno volimo i prihvatamo, da mu pokazujemo da je kao biće važno i vredno postojanja, poštovanja i ljubavi. Kada dete oseti da roditelj poštuje njegovo dostojanstvo i integritet, osetiće povezanost sa njim i pre će ga poslušati, bolje će sarađivati, jer će zapravo želeti da sluša. Niko ne voli da mu se komanduje i da neko samo traži nešto od njega, a da ne oseća da se njegovo mišljenje i njegove želje uvažavaju.

 

Za kraj, želim da istaknem razliku između dve vrste emocionalnih ispada, jer mnogi roditelji ne prave razliku, a zapravo je vrlo važno da znamo kada je potrebno da postavimo granicu, a kad da prvenstveno regulišu emocije. Nazvaću ih gornji i donji tantrum.

Gornji tantrum je kada se dete svesno ponaša neprihvatljivo, kada vrišti, moli, može da maše rukama i nogama, da se mršti i viče. U stanju je da prestane istog trenutka kad mu date ono što želi ili mu zapretite nekom kaznom ili oduzimanjem privilegije, npr. “Ako smesta ne prestaneš da plačeš, nećeš više nikad ni dobiti tu crvenu majicu, baciću je u kantu!”. Ovo još zovu i “manipulativni tantrum”. Iako ovo jeste jedan vid manipulativnog ponašanja, jer dete svesno radi nešto da bi od vas dobilo to što želi, ovo nije manipulacija u pravom smislu reči, jer dete nije sposobno da manipuliše ljudima na način na koji može odrasla osoba. Ono prosto uči o svetu oko sebe i ako zna iz ranijeg iskustva da ste jednom, dvaput, triput popustili kada je histerisalo, činiće to ponovo, jer shvata da je to način da dobije ono što želi. Deca su vođena svojim željama i impulsima. Ono ovog trenutka želi tu crvenu majicu i nije mu jasno zašto ne može da je dobije odmah. Razume šta znači kad je nešto prljavo i mora da se opere, ali još nema razvijenu sposobnost odlaganja zadovoljstva i kontrole impulsa, jer mozak još nema kapaciteta sve do da pojmi. Zato je dužnost roditelja da održi granice i istrpi ispade, jer zna da ovo radi za dobrobit deteta. Dete ima apsolutno pravo da mu se to ne sviđa i da bude nezadovoljno. Ne možemo da ispunimo svaku želju deteta i moramo da razlikujemo želju od potrebe.

Uvažite želju i emociju deteta, ali zadržite jasan stav, npr: “Razumljivo je da si nezadovoljan/na što sam sklonila igračku. Baš je voliš, je l’ da? Ovu igračku si bacao/la u prozor, a to neću da ti dozvolim, jer prozor može da se razbije i da te povredi. Hajde da izaberemo neku drugu igračku kojom ćeš da se igraš”.

Donji tantrum je kada dete više nije u stanju da se kontroliše, i tada više ništa neće pomoći da se smiri, jer je preplavljeno emocijama i preterano stimulisano. Amigdala preuzima kontrolu, dete je preplavljeno hormonima stresa. Donji tantrum ne može da se zaustavi kao gornji tantrum. Pre svega je potrebno da pomognete detetu da izbaci energiju emocija iz svog tela, uz alate za regulaciju nervnog sistema. Na svom programu Postavi granice bez drame i galame učim roditelje raznim tehnikama i strategijama za regulaciju koje mogu da vežbaju kod kuće sa svojom decom. Jedan od tih alata, i najvrednija pomoć pri regulaciji jeste duboko disanje. Zvuči previše jednostavno da bi bilo moguće, ali zaista je disanje jedna od najmoćnijih tehnika za smirivanje. Pokažite detetu kako da napuni stomak vazduhom pri udisaju, a pri izdisaju neka snažno duva. Ovo je najbolje sprovesti kroz igru, i to kad je dete regulisano, kako bi moglo da iskoristi u kriznim situacijama, jer mozak ne može da uči nove veštine kada smo pod stresom, već kada smo opušteni i smireni. Možete se igrati rođendana (duvamo svećice na torti), mirišite cveće, duvajte maslačak, toplu čokoladu, supu. Igrajte se igara koje uključuju vežbanje oralne motorike (duvanje papirića kroz slamčicu). Druga jako efikasna praksa je – pokret i stimulacija mišića i zglobova. Dete može da skače i da se kreće kao neka životinja (kengur, žaba, medved), da vuče ili gura nešto teško, da gnječi plastelin. Može da stiska, udara ili šutira jastuk kada želi da izbaci ljutnju. Važno je izbaciti enrgiju koja se nagomila pri snažnim emocijama, i zato žnalazimo način da dete to uradi, a da ne povredi ni sebe ni druge.

Pozivam roditelje da se razigraju, da uključe maštu i kreativnost kad je u pitanju regulacija emocija, i uopšte odnos sa detetom. Deca najbolje uče kroz igru, a da bismo to postigli, treba i mi da pozovemo svoje razigrano unutrašnje dete, da se setimo šta nas raduje i zabavlja. Mislim da nam treba više smeha, zabave i vedrine u roditeljstvu, jer iako smo odrasli, zreli ljudi, to ne znači da moramo da budemo uvek ozbiljni i da prestanemo da se igramo. Igra ne podrazumeva nedostatak autoriteta i discipline. U svemu može da se nađe prava mera, a moja misija je da je stalno nalazim na svom putu majčinstva, kao i da pomažem drugim roditeljima da je nađu.

Autor teksta: Anita Marković, dipl. pedag.

POVEZANI ČLANCI

Zadnje objave