Iako je bušenje ušiju zapravo jedna bezazlena intervencija, vodi nas i u razmišljanje gdje su roditeljske granice, o čemu treba da odlučujemo u ime svoje djece, a šta treba prepustiti njima samima.
Kada je pravo vreme za bušenje ušiju?
Odgovor na ovo pitanje zavisi najviše od stava roditelja, običaja i porodične tradicije.
Bušenje ušiju u Španiji i zemljama Latinske Amerike toliko je ukorenjeno u tamošnje društvo da se budućim majkama poklanjaju minđuše za devojčicu još pre nego što se rodi, a često ih majka sa sobom nosi u bolnicu gde se odmah po rođenju stavljaju bebi.
Sa druge strane su zastupnici stava da je bušenje ušiju oblik nasilja kojim se nepotrebno nanosi bol i izaziva strah. Nedavno je u Ujedinjenom Kraljevstvu pokrenuta peticija o postavljanju zakonske starosne granice za bušenje ušiju deci, a Američna akademija za pedijatriju preporučuje da se bušenje ušiju odloži do uzrasta kada dete samo o tome može da odlučuje, što bi po nekima bio uzrast od 6 ili 10 godina, a po nekima treba sačekati i do punoletsva.
Da li postoje medicinski rizici od bušenja ušiju?
Pedijatri su uglavnom složni da je rizik od bušenja ušiju u bilo kom uzrastu veoma mali, ako je izvedeno u kontrolisanim islovima od strane obučene osobe. Važno je znati da kod beba imunološki sistem nije još do kraja razvijen i kad probušite uvo, dolazi do otvorene rane koja pogoduje infekcijama.
Različite su preporuke pedijatara kada se najranije mogu probušiti uši. Neki smatraju da je bušenje ušiju bezbedno već u uzrastu od dva meseca, kada se detetu daje prva doza vakcine protiv tetanusa. Prednost je što ovako mala deca ne mogu da lokalizuju bol, ne mogu rukama da diraju svoje sveže probušene uši, a bol svakako umine u sledećih nekoliko dana. Starije bebe, od šest meseci i više, mogu da lokalizuju bol i mogu da izvuku minđušu ili da je otrgnu i povrede se. Ovo je posebno problematično ako su njihovi prstići i ruke prljavi. Kada je dete starije, verovatnije je da će biti pod stresom i uplašeno oko bušenja ušiju, čak i ako je samo želelo da probuši uši.
Sa druge strane, treba imati u vidu i da ušna resica raste do četvrte godine života, što može da utiče na pomeranje tačke bušenja iz centra resice.
Postoje neka osnovna pravila kada je u pitanju bušenje ušiju malog deteta
Ako se odučite da svojoj bebi ili maloj devojčici probušite uši, najvažnije je da bušenje ušiju odradi profesionalna osoba i da se koriste sterilni instrumenti, kako ne bi došlo do infekcije, a takođe da se spreči prenos hepatitisa C. Proces bušenja je gotov za svega nekoliko sekundi i bolan je u tom trenutku, ali bol vrlo kratko traje. Bol se može ublažiti primenom lokalnog anestetika u obliku kreme ili hlađenjem resice kockicama leda. Nakon bušenja stavljaju se medicinske minđuše, koje su sterilne i napravljene od hirurškog čelika. Medicinske minđuše potrebno je nositi do šest nedelja; prerano skidanje može dovesti do zarastanja resice. Za vreme tog perioda potrebno je dvaput dnevno alkoholom obrisati područje oko minđuša i lagano ih okretati najmanje jednom dnevno. Pritom treba paziti da se bebino uvo ne pritiska jer to bi moglo izazvati bol. Nakon kupanja potrebno je dobro obrisati područje oko minđuše kako se ne bi nakupljala vlaga.
U tom razdoblju treba pratiti eventualne promene na ušnoj resici deteta. Ako primetite da dete bolno reaguje na dodir, ako ranica krvari ili je crvena, minđuše treba odmah skinuti i očistiti probušeno mesto alkoholom, a po potrebi se konsultovati i s pedijatrom. Ako dođe do povišene temperature, poveća se crvenilo ili natečenost, odlazak lekaru je obavezan.
Ako je šest nedelja s medicinskim minđušama prošlo mirno i bez reakcija, one se mogu skinuti i staviti druge po vlastitom izboru. Poželjno je da su minđuše od čistoga zlata kako ne bi izazvale alergijsku reakciju, što se često dešava ako sadrže nikal. Za malo dete poželjno je da su minđuše male i okrugle (nikako viseće) , kako ih dete ne bi slučajno zakačilo ili otkinulo za resice i pritom se povredilo.
